Jordači i drugi protiv Moldavije

Jordači i drugi protiv Moldavije

Referenca

Jordači i drugi protiv Moldavije, (eng. Iordachi and others vs Moldova), predstavka broj 25198/02, odluka je konačna od 14.09.2009

Ključne reči

pravo na privatnost, pravo na nepovredivost korespodencije, prisluškivanje, sudska kontrola presretanja komunikacija, zakonitost mera prisluškivanja

Činjenice

Podnosioci predstavke su članovi nevladine organizacije Advokati za ljudska prava, koja je specijalizovana za asistiranje građanima u postupcima pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Prema navodima podnosilaca, od kada je u Moldaviji na vlast došla Komunistička partija, broj povreda ljudskih prava se značajno uvećao. Zbog svoje delatnosti, borbe za poštovanje i zaštitu ljudskih prava, podnosioci su smatrali da su naneli štetu Vladi Moldavije, kako finansijsku tako i štetu njenom imidžu.

Zbog svega navedenog, smatrali su da su izloženi riziku da njihove komunikacije, posebno telefonski razgovori, budu protivpravno prisluškivani. Međutim, neophodno je imati u vidu da podnosioci nisu tvrdili da su žrtve nekog određenog događaja, niti da im je neka konkretna komunikacija presretana ili prisluškivana.

U januaru 2008. godine, jedan od podnosilaca predstavke je predsedniku Vrhovnog suda Moldavije podneo molbu kojom je tražio uvid u statističke podatke o broju zahteva za prisluškivanje koji su ovom sudu podneti od strane istražnih organa, kao i o broju ovih zahteva koji su odobreni.

U odgovoru Vrhovnog suda Moldavije iz februara 2008. godine, navedeno je da je skoro 99% zahteva za prisluškivanje bilo odobreno tokom 2005, 2006 i 2007 godine.

U vreme podnošenja predstavke, u Moldaviji je na snazi bio Zakon o operativnoj istrazi, donet 1994. godine. Ovaj akt je regulisao uslove pod kojima je bilo moguće sprovoditi prisluškivanje telefona i drugih komunikacija radi potreba istrage.

Podnosioci predstavke su tvrdili da postoji povreda njihovog prava na privatan i porodičan život iz člana 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i ograničenja prava da komuniciraju, obzirom da pravo Moldavije kojim je ova oblast regulisana nije pružalo dovoljne garancije za zaštitu od zloupotreba. Podnosioci predstavke se nisu pozivali niti tvrdili da su zaista i bili prisluškivani. I pored toga, oni su smatrali da imaju status žrtve, te da je njihova predstavka prihvatljiva.

U toku postupka, podnosioci predstavke su insistirali na tome da prilikom odlučivanja o zahtevu istražnih organa da  dozvoli prisluškivanje, nadležni moldavski sud nije bio ovlašćen da ispituje opravdanost takvog zahteva, već je samo proveravao da li su formalni uslovi ispunjeni.

Sa druge strane, Vlada Moldavije je podnosiocima osporavala status „žrtve“ i tražila da se njihova predstavka odbaci kao neprihvatljiva. Takođe, Vlada je zastupala stav da telefonske komunikacije podnosilaca predstavke nisu bile predmet prisluškvanja, tako da oni nisu mogli biti čak ni potencijalna žrtva. Na kraju, moldavska Vlada je insistirala da prisluškivanje nije vršeno samovoljno već prema zakonom propisanoj proceduri, tj. za svaki konkretan slučaj je bio neophodan nalog suda.

Komentar

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, telefonske komunikacije su obuhvaćene zaštitom privatnosti, porodičnog života, doma i prepiske koju pruža član 8 Konvencije.

Imajući u vidu neke ranije slučajeve koji su se protiv Moldavije vodili pred Evropskim sudom za ljudska prava, a u koje su podnosioci predstavke bili posredno uključeni kao advokati protiv države, Sud je zaključio da se ne može isključiti mogućnost da su oni zaista bili žrtve prisluškivanja.

U skladu s tim, Sud je doneo odluku da se radi o mešanju u prava zaštićena članom 8 Konvencije. Međutim, da bi Sud zaista utvrdio postojanje same povrede prava, bilo je neophodno ispitati i da li je mešanje u pravo privatnosti od strane države bilo opravdano ili nije, kao i da li je bilo u skladu sa zakonom.

U ovom smislu, treba obratiti pažnju na formulaciju ”u skladu sa zakonom” člana 8. Njome se prvenstveno zahteva da mera kojom se pravo na privatan i porodičan život ograničava bude regulisana zakonom, kao i da taj zakon mora biti određenog ”kvaliteta”.  U ovom konkretnom predmetu, Sud je ustanovio nesumnjivo postojanje zakonskog okvira, tj. činjenicu da Moldavija ima pravni akt kojim se regulišu uslovi pod kojima istražni organi mogu vršiti prisluškivanje. Međutim, podnosioci predstavke su isticali da ovaj zakon, donet 1994. godine, nije bio dovoljno precizan kao i da nije pružao dovoljnu zaštitu od zloupotrebe.

U svom rezonovanju, Evropski sud za ljudska prava se pozivao na sopstvenu sudsku praksu, i citirao odluke kao što su Popesku protiv Rumunije, (eng. Dumitru Popescu v. Romania) gde je već zauzeo stav da organ koji odlučuje o zahtevima za presretanje odnosno prisluškivanje komunikacija mora biti nezavistan kao i da mora postojati neka vrsta sudske kontrole takvih odluka. Isto tako, Sud je praksom uspostavljenom kroz slučajeve kao što su Aman protiv Švajcarske, P.G. i J.H. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ili Liberti i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ustanovio odgovarajuća pravila po kojima se procenjuje kriterijum zakonitosti mera nadzora ili prisluškivanja. U ovom konkretnom slučaju, Evropski sud za ljudska prava je zaključio da moldavski zakon, koji je donet mnogo pre 2003. godine, nije bio ni dovoljno jasan ni detaljan, te da nije sadržao odgovarajuće garancije za sprečavanje od zloupotreba.

Konkretno, analizirajući odredbe spornog moldavskog zakona, Sud utvrđuje da se njime ne ograničava trajanje mere prisluškivanja, niti se jasno određuje pod kojim uslovima se prisluškivanje može odrediti. Naime u Zakonu se kao razlozi za odobravanje prisluškivanja  navode opšte formulacije kao što su javni interes, zaštita morala i slično.

Zbog navedenog Sud zaključuje da moldavski zakon ne pruža adekvatnu zaštitu od zloupotrebe, pa otuda izvodi i zaključak da mešanje u privatnost podnosilaca predstavke „nije u skladu sa zakonom“.

Imajući u vidu ovaj zaključak, Sud smatra da nije neophodno ispitivati da li su ispunjeni i drugi uslovi za postojanje povrede i zaključuje da je do povrede prava na privatnost iz 8 Konvencije zaista i došlo.

Podnosioci su isticali i da je povređen i član 13 Konvencije kojim se garantuje pravo na delotvorni pravni lek u pravu Moldavije. Sud je zaključio da do povrede ovog člana nije došlo. U predstvaci nije tražena naknade štete pa nije ni dosuđena, a dosuđen je iznos od 3500 evra na ime troškova postupka.

Sanja Mandarić

Samostalni advokat sa praksom usmerenom na porodično i obligaciono pravo i interesovanjem za međunarodnu sudsku praksu u oblasti prava IKT.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin