Internet za sve: Ugrožava li SBB Junifaj uslugom vaša prava?

SBB Junifaj UniFI

Kontroverze oko uvođenja SBB Junifaj

Nedavno je vodeći srpski kablovski internet provajder SBB (eng. Serbia Broadband) izmenio Opšte uslove za pružanje internet usluge. Izmenama je definisano korišćenje internet usluge SBB Junifaj, putem tzv. Junifaj mreže (eng. UniFI), koja se u promo spotovima i saopštenjima SBB-a opisuje kao besplatna bežična mreža dostupna na „preko 500 lokacija u Srbiji“.

Junifaj mrežu mogu da koriste pretplatnici SBB-a, ali do 2. novembra 2015. godine i drugi korisnici, registracijom na portalu ovog operatora. Pored postojećih lokacija, junifaj bežični signal će, po najavama iz SBB-a, biti emitovan i iz „svake kuće korisnika“.

Drugim rečima, korišćenje bežičnog WiFi interneta preko Junifaj mreže će se omogućavati sa javnih (Public Hot Spot) i privatnih – rezidencijalnih pristupnih tačaka (Home Spot).

HomeSpot – Rezidencijalna tačka pristupa internetu

HomeSpot koji je poznat i pod nazivom Community Hotspot predstavlja jednu varijantu pristupne tačke, gde se bežični ruter korisnika koristi za pružanje usluge pristupa internetu podelom kapaciteta pristupa. Suštinski se radi o jednom uređaju (pretplatnikov ruter) a o dva kanala za korišćenje bežičnog interneta od kojih je jedan namenjen pretplatniku, a drugi javnom korišćenju. Tako se svako ko se uloguje na mrežu provajdera (Junifaj na primer) može „zakačiti“ na WiFi signal koji emituje pretplatnikov ruter (odnosno kanal namenjen javnom korišćenju). Operator tako uz minimalne troškove širi svoju bežičnu mrežu, i to učešćem uređaja samih pretplatnika.

Tendencije u industriji

Organizacija Wireless Broadband Alliance, koja okuplja najveće operatore fiksnih internet mreža (poput BT, Comcast i Time Warner Cable) i druge internet gigante (kao što su Cisco, Microsoft, Huawei Technologies, Google i Intel), je 2013. godine prezentovala Izveštaj o globalnim trendovima u javnom bežičnom internetu (eng. Industry Report 2013: Global Trends in Public Wi-Fi).

U tom izveštaju se, između ostalog, navodi da će broj rezidencijalnih tačaka pristupa internetu (eng. Home spots) do 2018. godine preći cifru od 100 miliona, a kao jedan od ključnih ciljeva industrije se navodi dalje širenje takvih pristupnih tačaka, sve u cilju povećanja „pokrivenosti bežičnim Wi-Fi internetom pod kontrolom provajdera“.

Moglo bi se reći da je industrija prepoznala potencijal Home spots, pa je tako najveći američki kablovski operator Komkast (ComCast), krajem 2014. godine uveo uslugu Xfinity Wi-Fi Hotspots, koja se upravo zasniva na korišćenju rezidencijalnih pristupnih tačaka pretplatnika, a godinu dana i naš pandan Komkastu.

Industrija svakako u ovakvoj sinergiji rezidencijalnih i javnih pristupnih tačaka vidi svoju šansu, budući da se mreža širi uz minimalna ulaganja. Sa druge strane, ovaj legitimni biznis model nosi za sobom brojne rizike i čini se da se malo vodi računa o bitnim pitanjima koja se tiču položaja korisnika, a pre svega:

  • Da li se postojeći pretplatnikov ruter već koristi kao rezidencijalna pristupna tačka za javno korišćenje interneta?
  • Da li je korišćenje rutera za ovakve namene stvarno „potpuno besplatno“ za korisnika čiji se ruter koristi?
  • Da li ovakvo korišćenje rutera utiče na kvalitet i brzinu internet usluge, kao i na stabilnost konekcije?
  • Koji su rizici po bezbednost same bežične mreže i na privatnost korisnika?

Bežični ruteri su već deo Junifaj mreže?

Izmene opštih uslova SBB-a propisuju da se pretplatnik može preko portala SBB-a „po sopstvenom izboru odjaviti“ sa Junifaj usluge, kada instalirana oprema „prestaje da bude Junifaj pristupna tačka“, što onemogućava i javni pristup toj tački, a sam pretplatnik gubi pravo da koristi uslugu Junifaj mreže ali gubi i pristup SBB WiFi zoni.

Ovo govori u prilog tome da je ruter korisnika po automatizmu rezidencijalna pristupna tačka, a da tek odjavom (eng. opt-out) to prestaje da bude. U praksi to bi značilo da su svi koji trenutno imaju SBB bežične rutere već priključeni na Junifaj mrežu. Tako da se može zaključiti da je SBB propustio da traži prethodni pristanak svojih pretplatnika.

Opšti uslovi su sastavni deo ugovora, a kada se ugovor kao saglasnost volja dve strane jednostrano menja onda je potpuno prirodno da korisnik (kao druga strana) na to da svoj pristane. Zato nije opravdano da im se Junifaj nameće kao predefinisana (eng. default) opcija.

Pored toga, članovi 106. i 107. Zakona o elektronskim komunikacijama izričito predviđaju obavezu operatora da ”jasno i nedvosmisleno obaveštava o uslovima zaključenja ugovora”, kao i da pretplatnika, ”najmanje mesec dana unapred”, obavesti na pogodan način o nameri ”jednostrane izmene uslova ugovora”, kao i o pravu pretplatnika na raskid ugovora pre isteka perioda na koji je zaključen.

Dakle, svaki pojedinačni korisnik je morao jasno i nedvosmisleno da bude obavešten o tome na šta se odnose izmene ugovora i koja su njegova prava i obaveze, a na kraju, mogao je da zahteva raskid ugovora bez ikakvih dodatnih troškova.

Posebno je zabrinjavajuće „kažnjavanje“ korisnika koji se odjavi sa Junifaj usluge budući da, u trenutku kada to učini, gubi pravo pristupa ruterima drugih korisnika ali i pristupa SBB-ovim hot spot lokacijama koje su javne, što ukazuje na potencijalnu zloupotrebu operatora kao „jače strane“ u ugovornom odnosu.

Inače, dvoje nezadovoljnih korisnika američkog Komkasta je tužilo ovu telekomunikacionu kompaniju pred Okružnim sudom Severne Kalifornije, između ostalog i zbog toga što je prilikom uvođenja Xfinity usluge uključio njihove rutere u svoju bežičnu mrežu, a da prethodno od njih nije tražio pristanak. Ishod slučaja još uvek nije poznat, ali može da bude dobar putokaz za domaće korisnike.

Dodatni troškovi električne energije

Kontroverze oko slučaja uvođenja Xfinity usluge u SAD su pokrenule debate oko toga da li pretvaranje bežičnog rutera u javnu rezidencijalnu pristupnu tačku internetu povećava troškove električne energije za korisnika.

U jednom od javno dostupnih eksperimenata je tvrđeno da korišćenje rutera koji omogućavaju dva kanala pristupa internetu uvećava troškove električne energije (između 20 i 28 dolara na godišnjem nivou). Predstavnici Komkasta su povodom takvih tvrdnji istakli da ne bi trebalo da dođe do „osetne razlike u količini struje koja se troši“.

Bez obzira na to da li se radi o zanemarljivim troškovima ili „neznatnom povećanju utroška struje“, principijalno je nedopustivo da operator koji već naplaćuje uslugu korisniku dodatno „tarifira“ i razvoj svoje širokopojasne mreže. S tim u vezi, uvećanje troškova bi moralo kompletno da „padne“ na teret operatora ne na korisnika.

Treba ipak istaći da su ovi eksperimenti rađeni u SAD, te je moguće da domaći ruteri zaista ne iziskuju dodatni utrošak električne energije.

Kvalitet usluge i stabilnost konekcije

Na osnovu iskustva operatora iz zemalja koje su uvodile slične usluge, može se reći da bi kapacitet rutera koji je namenjen javnom korišćenju trebalo da koristi procentualno zanemarljivi deo propusnog opsega. Pored toga, ruter bi trebalo da bude podešen na taj način da, kada ga pretplatnik koristi, on uvek ima prednost i da ga tada iskorišćava sa 100 %. Dakle, usluga pretplatnika bi morala uvek da ima prednost, i ne bi trebalo da trpi zbog korišćenja drugog kanala. Ovakav zaključak se mora uzeti sa rezervom budući da nije poznato koji je sistem SBB implementirao, odnosno koje su tehničke karakteristike rutera iskorišćenih za Junifaj.

Kada je reč o stabilnosti mreže, čak je i sam Komkast priznao da može doći do preopterećenja, ali je istovremeno istakao da je sistem dizajniran tako da podrži i taj način korišćenja te da je spreman da smanji rizike na minimum. Pitanje je koliko je SBB-ova mreža dizajnirana da izdrži „iskakanja“, naročito zbog velikog broja korisnika.

Privatnost korisnika i bezbednost mreže

Ovo pitanje je najkontroverznije i najneispitanije od svih, budući da je poznato ni „obične“ javne WiFi mreže nisu dovoljno bezbedne, te da postoji jako veliki rizik od presretanja podataka i drugih pretnji. Ako se korisnički ruteri uključe u „nebezbednu“ javnu mrežu, postavlja se pitanje da li se u odnosu na njega povećavaju i bezbednosni rizici?

Gotovo je postao lajt motiv da svaka nova tehnologija nosi veći rizik za bezbednost (posebno iz aspekta privatnosti), što je naročito evidentno za javne pristupne tačke. Sa druge strane, regulativa zaostaje za tehnološkim razvojem. Korisnik zato ima pravo da bude obavešten o tome koliko mu je zaštićena privatnost, kao i da li Junifaj mreža poseduje odgovarajuće bezbednosne mehanizme da se rizik od incidenata svede na minimum. Ovakvo obaveštenje je naročito neophodno u Srbiji, gde je bezbednosna kultura i kultura zaštite privatnosti nedovoljno razvijena i gde pojedini korisnici ne primenjuju ni osnovne mere zaštite (zaštita putem šifre).

Pojedini tehnički stručnjaci su ukazali na to da nema razloga za paniku, objašnjavajući da kod WiFi pristupne tačke koju „otvori“ i kojom upravlja sam korisnik, postoji veliki rizik da u slučaju nelegalne aktivnosti korišćenjem interneta pravosudni organi gone baš onoga koji je otvorio svoju mrežu, jer su sve „onlajn“ aktivnosti povezane sa IP adresama pretplatnika.

Međutim, isti rizici se ne mogu primeniti i na rezidencijalne pristupne tačke koje koriste operatori, budući da se radi potpuno „odvojenoj konekciji“ kojom upravlja operator, te da je jedino što može da poveže korisnika sa nelegalnom aktivnošću sam uređaj. Međutim, potpuno laički gledano nije jasno zašto način administriranja pristupnom tačkom utiče na povećanje ili smanjenje bezbednosnog rizika. Takođe, i podaci o uređaju su tzv. zadržani podaci pa rizik da korisnik bude „okrivljen“ za nelegalnu aktivnost nisu potpuno isključeni, posebno u srpskim uslovima, gde nije izvesno koliko pravosudni organi prate razvoj tehnologije, te da li će juriti „krivca“ po IP adresi ili po uređaju koji je iskorišćen za sajber kriminal.

Treba istaći da obaveštavanje korisnika o bezbednosnim rizicima i obezbeđivanje određenog (minimalnog) nivoa zaštite nisu samo u domenu slobodne volje operatora, jer su definisane kao zakonska obaveza.

Tako, član 124. Zakona o elektronskim komunikacijama propisuje da je operator dužan da ”primeni adekvatne tehničke i organizacione mere, primerene postojećim rizicima, a posebno mere za prevenciju i minimizaciju uticaja bezbednosnih incidenata po korisnike i međupovezane mreže, kao i mere za obezbeđivanje kontinuiteta rada javnih komunikacionih mreža i usluga”, a sve u cilju obezbeđivanja bezbednosti i integriteta javnih elektronskih komunikacionih mreža i usluga, tajnosti komunikacija, kao i zaštite podataka o ličnosti, saobraćaju i lokaciji. Takođe, po istom članu, kada postoji poseban rizik povrede bezbednosti i integriteta javnih komunikacionih mreža i usluga (neovlašćeni pristup, značajan gubitak podataka, ugrožavanje tajnosti komunikacija, bezbednosti ličnih podataka i drugo), operator je dužan da o tom riziku obavesti pretplatnike i, ako je takav rizik van opsega mera koje je operator dužan da primeni, obavesti pretplatnika o mogućim merama zaštite i troškovima u vezi sa primenom tih mera.

Ishitrena odluka operatora?

Čini se da je SBB požurio sa uvođenjem Junifaj usluge, budući da još nije jasno koje sa sobom rizike ta usluga povlači, i to bez davanja mogućnosti korisnicima da se izjasne o tome da li je žele ili ne, sužavajući im izbor tako da se sve svede na princip „uzmi ili ostavi“, ne ukazujući im na potencijalno povećanje troškova, i na kraju propustivši da ih obavesti o mogućim rizicima po stabilnost, integritet i bezbednost mreže te privatnost. Najmanje što je naš najveći kablovski operator u datim okolnostima mogao da uradi je da umiri korisnike i ukaže da su bojazni istaknute u javnoj debati neutemeljene, i da objasni način na koji se konkretna usluga pruža. Javno komuniciranje SBB-a sa korisnicima se svelo na isticanje pozitivnih osobina, bez ikakvog kritičkog osvrta.

Miloš Stojković

Saradnik u Advokatskoj kancelariji Živković Samardžić, član radne grupe za izradu Nacrta zakona o oglašavanju, član pravnog tima ANEM-a i eksterni konsultant SHARE DEFENSE.

  • linkedin