Иновеб против Вегенера

Иновеб против Вегенера

Напомена аутора

Као и у тексту који се бавио анализом случаја Гугл Француска против Луј Витона, и овде је синтагма „интернет претраживач“ коришћена у смислу internet search engine-a, као што су Гугл, Бинг, Јаху! и слични.

Web scraping, познат и као web harvesting или web data extraction представља процес извлачења велике количине неструктурираних информација са једног или више веб сајтова, најчешће у HTML формату, у контексту овог чланка, посредством наменских интернет мета претраживача.

Референца

Иновеб д.о.о против Вегенер ИКТ Медија д.о.о и Вегенер Медијавеншнс д.о.о (енг. Innoweb BV v Wegener ICT Media BV and Wegener Mediaventions BV), C-202/12, 19. децембар 2013.

Кључне речи

Директива 96/9/EC, ауторско и сродна права, базе података, правна заштита база података, право sui generis, заштита база података правом sui generis, поновно коришћење, значајни део садржаја базе података, наменски интернет мета претраживач

Чињенице

Суд правде Европске уније донео је 19. децембра 2013. године одлуку у предмету Иновеб против Вегенера у коме се бавио односом између онлајн база података и наменских мета интернет претраживача (енг. Dedicated Metasearch engine) који поновно користе садржаје из наведених база.

Као и у предмету Фудбал Датако против Спортрадара, и у овом предмету Суд правде Европске уније бавио се заштитом база података правом sui generis, које према одредбама члана 7. Директиве о правној заштити база података (Directive 96/9/EC), пружа правну заштиту ствараоцу базе података (који докаже да је дошло до значајног квалитативног и/или квантитативног улагања у прибављање, верификацију или приказивање садржаја који чини наведену базу) од неовлашћеног „извлачења или поновног коришћења“ садржаја целе базе, односно његовог значајног дела.

„Поновно коришћење“ у смислу наведеног члана 7. Директиве представља сваки облик чињења доступним јавности (јавног саопштавања) садржаја целе базе података, односно његовог значајног дела.

Вегенер (енг. Wegener ICT Media) управља вебсајтом под именом АутоTрек (енг. AutoTrack) који својим корисницима пружа приступ онлајн скупу од око 200.000 огласа за продају половних аутомобила. Од укупног броја, око 40.000 огласа могуће је пронаћи само на АутоТрек-овом вебсајту, а остатак огласа се могао пронаћи и на другим вебсајтовима који се баве сличном тематиком.

Иновеб управља вебсајтом под називом ГасПедал (хол. GasPedaal) који свим својим корисницима на располагање ставља мета интернет претраживач (даље: мета-претраживач). Мета-претраживачи се разликују од општих претраживача као што је нпр. Гугл (енг. Google) по томе што омогућавају својим корисницима да претражују неовисне вебсајтове. Мета-претраживачи немају свој сопствени алат за претраживање (енг. search engine) већ користе постојеће интернет претраживаче из којих ефикасно извлаче различите податке садржане у другим базама, односно врше тзв. веб скрејпинг (енг. Web Scraping). ГасПедалов мета-претраживач је наменски, што значи да је дизајниран тако да омогући претраживање једне или више специфичних области, у овом случају различите скупове огласа за продају половних аутомобила.

ГасПедал ради на тај начин што корисничке захтеве, нпр. марку аутомобила, модел, пређену километражу, цену и сл, преноси у друге интернет претраживаче у реалном времену, а затим те захтеве поставља у „преведеном“ облику, што значи да се упит постављен од стране корисника ГасПедала преводи у релевантан формат подобан за унос у сваки од разних интернет претраживача чији су власници трећа лица. Вишеструки резултати, добијени од свих интернет претраживача у које су кориснички упити унети, се прикупљају, а ГасПедал потом креира веб страну на којој излистава обједињену листу резултата који су прикупљени. Дакле, на наведеној веб страни приказују се обједињени подаци, односно резултати претраге, у ГасПедаловом формату, на ГасПедаловом вебсајту.

Процењено је да је ГасПедал претраживао отприлике 80 процената различитих комбинација марки и модела аутомобила који се налазе у бази огласа АутоТрека на дневном нивоу. Међутим, сваки кориснички упит подразумевао би приказивање само делића тог преузетог садржаја појединачном кориснику. Приказани подаци зависили би од критеријума које је корисник унео у ГасПедалов мета-претраживач у реалном времену.

Вегнер је тужио Иновеб за повреду свог sui generis права, тврдећи да је смисао ГасПедалових радњи био да удаљи крајње кориснике од АутоТрека.

У првом степену, холандски суд је усвојио тужбени захтев, а када је Иновеб уложио жалбу Регионалном Апелационом суду у Хагу, овај суд је застао са поступком и за помоћ се обратио Суду правде Европске уније са следећим питањима:

  • Да ли Иновебов мета-претраживач „поновно користи“ (чини доступним) садржаје АутоТрекове базе у смислу члана 7. став 1. Директиве о правној заштити база података ако чини могућим јавности да претражују цео или значајан део садржаја АутоТрекове базе података у реалном времену, на тај начин што кориснички упит уноси у претраживач АутоТрека у „преведеном“ облику?
  • Да ли је ситуација другачија уколико Иновеб приказује само мали део садржаја АутоТрекове базе података у оквиру и формату свог вебсајта (ГасПедал) појединачном кориснику?
  • Да ли је релевантно то што Иновеб предузима ове радње континуирано и одговара на више од 100.000 упита добијених од корисника на дневном нивоу, које даље прослеђује у „преведеном“ облику, а потом резултате чини доступним корисницима посредством свог мета-претраживача, однсно путем генерисане стране са резултатима на свом вебсајту?
  • Уколико су само мањи делови садржаја АутоТрекове базе „поновно коришћени“ да ли наведено „поновно коришћење“ мора бити понављано или систематско, или мора бити понављано и систематско? Уколико Иновеб „поновно користи“, односно чини доступним само мање делове садржаја сваком појединачном кориснику, да ли постоји кумулативни ефекат па се наведени делови могу сабрати у „значајан део садржаја“? Уколико је на претходно питање одговор позитиван, да ли Вегенер и даље мора да доказује да Иновебове радње превазилазе оквире „нормалне експлоатације“ АутоТрекове базе података и штете Вегенеровим легитимним интересима, или се наведено може претпоставити у случају кумулативног коришћења „значајног дела садржаја“ наведене базе?

Коментар

Узевши у обзир значај овог предмета и његову комплексност, као и значај и комплексност предмета Нилс Свенсон и други против Ретривер Свериге д.о.о, налазимо да је мало изненађујуће што ни у једном од њих Правобранилац при Суду правде Европске уније није дао своје саветодавно мишљење. Иако Суд није навео разлоге из којих је оценио да нема потребе за издвојеним саветодавним мишљењима Правобраниоца у овим предметима, сматрамо да је неспорно да би независно резоновање Правобраниоца било више него корисно за разјашњавање одређених спорних питања за убудуће, као и за развој самог права на овом пољу.

Дакле, без издвојеног саветодавног мишљења Правобраниоца, Суд правде Европске уније стао је на становиште да се концепт „поновног коришћења“ мора посматрати у контексту: одредаба члана 7. став 1. и 5. Директиве о правној заштити база података: употребе фразе „било ког облика чињења доступним јавности“; и чињенице да се трансмисија (пријем података) може посматрати као вид „других облика“ у смислу члана 7. став 2. тачка б) поменуте Директиве. Суд правде Европске уније приметио је да све наведене ставке заједно указују на чињеницу да је законодавство Заједнице приликом дефинисања овог института предвидело широко тумачење „поновног коришћења“. Суд је такође нагласио и сврху ове директиве – стварање права sui generis како би се омогућила правна заштита твораца електронских правних база од неовлашћеног присвајања резултата њихових инвестиција, што би, даље, требало да резултира и стварањем нових система за обраду и складиштење података.

Узевши у обзир све наведено, Суд правде Европске уније заузео је став да концепт „поновног коришћења“ мора бити тумачен тако да се односи на сваку чинидбу чињења јавно доступним, без претходне сагласности творца базе података, резултата његове инвестиције, која би га лишила прихода који би требало да му омогући да поврати своју инвестицију. Даље, резон Суда био је да се радња „поновног коришћења“ односи на свако неовлашћено чињење доступним јавности садржаја заштићене базе података или значајног дела њеног садржаја.

Стога, посматрајући начин на који је Иновеб учинио доступним Вегенеров вебсајт, као и облик, односно форму у којима је податке учинио доступним корисницима јасно је да овакво овакво чињење потпада под „поновно коришћење“ према тумачењу суда. Значај оваквог става Суда огледа се у чињеници да се према њему чињење наменског мета-претраживача доступним корисницима само по себи представља „поновно коришћење“.

У својој одлуци, Суд правде европске уније наводи да је Иновеб цео садржај базе података Вегенера учинио доступним корисницима, на другачији начин од онога који је предвидео Вегенер, као и да је АутоТреков претраживач искористио на такав начин који је корисницима на крају нудио исте предности као и сама АутоТрекова база. Ефекат овакве употребе огледао се у томе што корисници нису више приликом претраживања података (огласа половних аутомобила) имали потребу да посећују Вегенеров вебсајт.

Овакво стање ствари створило је опасност за Вегенер да изгуби приходе, а посебно оне приходе које је остваривао од огласа на АутоТрековом вебсајту, самим тим ускративши Вегенер за приходе којима је требало да поврати оно што је инвестирао у постављање и управљање АутоТрековом базом података.

Није усвојена примедба да би сви корисници по правилу пратили линкове на Иновебовом сајту ка оригиналној страни на АутоТрековом вебсајту на којој би резултати били приказани. Прво, Суд је резоновао, информације приказана од стране наменског мета-претраживача омогућавају кориснику, до одређене мере, да сортира пронађене резултате на основу чега је он могао одлучити да му даље информације о одређеном огласу нису неопходне. Друго, било је могуће да корисник приступи детаљнијим информацијама о одређеном огласу без приступања Вегенеровом вебсајту, уколико би тај конкретни оглас био понуђен у више база података које је претраживао ГасПедал.

Суд правде Европске уније закључио је да омогућивање коришћења услуге мета-претраживача на интернету наликује производњи „паразитског конкурентског производа“. ГасПедал је по функционалностима које је нудио подсећао на АутоТрекову базу, иако није копирао информације са АутоТрековог сајта, нити је имао своју базу података. Претрага извршена користећи Иновебов мета-претраживач давала је корисницима симултани приступ садржајима свих база које је Иновеб „покривао“. Корисник више није имао потребу да посећује Вегенеров вебсајт осим ако је међу ГасПедаловим резултатима претраге пронашао оглас за половни аутомобил за који је желео да сазна ближе информације. Међутим, и у том случају, уколико оглас за исти аутомобил постоји у више база, корисник би био усмерен на вебсајт једне од њих, не неопходно на Вегенеров.

Даље, Суд је потврдио да је приликом радње неовлашћеног „поновног коришћења“ Иновеб заиста користио значајан део садржаја Вегенерове базе података, ако не и цео њен садржај. Није било неопходно разматрати број резултата приказан кориснику по сваком појединачном упиту, пошто је приликом сваког упита претраживан цео садржај Вегенерове баззе податка, као да је наведени упит унесен директно у АутоТреков претраживач.

Очигледно је да ће оператори веб скрејпинг претраживача, односно наменских мета-претраживача морати да имају у виду да приказивање малих група резултата појединачним крајњим корисницима може бити тумачено као повреда изворних вебсајтова. Међутим, док је предмет који смо разматрали прилично везан за специфично чињенично стање, одлука Суда правде Европске уније може бити занимљива, односно значајна, због заузимања става Суда по питању шта „чињење доступним јавности“ подразумева у смислу права sui generis. Уколико само нуђење садржаја – стављаног на располагање корисницима посредством наменских мета-претраживача – односно путем обједињавања (агрегације) садржаја, може представљати повреду права sui generis, изгледа да ће ова одлука имати утицаја на све случаје неовлашћеног приказивања садржаја преузетог са било ког вебсајта који се може подвести под „базу података“ у смислу одредаба Директиве о правној заштити база података. Такође, ради стицања комплетне слике, потребно је имати у виду и чињеницу да је Суд правде Европске уније у својој скорашњој одлуци у предмету Нилс Свенсон и други против Ретривер Свериге д.о.о заузео став да хиперлинковање (енг. hyperlink), односно крерирање интернет везе које води до ауторског дела на другом вебсајту не представља повреду ауторскоправне заштите уколико је тај садржај учињен бесплатно доступним на наведеном сајту, па чак ни када су линкови „уграђени“ у саму веб страну (енг. embedded hyperlink). Због свега наведеног, може се претпоставити да ће оператори који јавно саопштавају мултимедијске садржаје (путем вебсајтова који хостују такве садржаје) покушати да их заштите користећи заштиту које право Заједнице предвиђа за право sui generis ствараоца базе података, као алтернативно средство заштите таквог садржаја од покушаја неовлашћеног „поновног коришћења“ од стране оператора који нуде услуге обједињавања (агрегације), односно услуге мета-претраживања интернет садржаја.

Никола Милованчевић

Дипломирани правник фокусиран на судску праксу у области ИКТ. Носилац сертификата „Специфичности вештачења у области информационих технологија“. Запослен у Редакцији ЈП Службени гласник, задужен за вођење и ажурирање Правно-информационог система Републике Србије.

  • linkedin