Гугл Француска против Луј Витона – Када жиг не представља жиг? (део 2)

Гугл Француска против Луј Витона

НАПОМЕНА АУТОРА: За лакше разумевање овог чланка битно је разликовати интернет претраживач (internet search engine) – нпр. Гугл, Бинг – од интернет прегледача (web browser) – Интернет експлорер, Гугл Кром

Референца

Oбједињени предмети Гугл Француска доо и Гугл инкорпорејтед против Луј Витон Малетијеа ад (C-236/08), Гугл Француска доо против Виатикума ад и Лутецила доо (C-237/08) и Гугл Француска против Француског националног центра за међуљудске односе доо и других (C-238/08), (енг. Joined Cases Google France SARL i Google Inc. v Louis Vuitton Malletier SA (C-236/08), Google France SARL v Viaticum SA i Luteciel SARL (C-237/08) and Google France SARL v Centre national de recherche en relations humaines (CNRRH) SARL and others (C-238/08)), обједињени предмети C-236/08, 237/08 и 238/08, 23.03.2010.

Кључне речи

Жиг, жиг Заједнице, заштита жига, интернет претраживачи, рекламирање путем кључних речи, одговорност оператора интернет претраживача, услуге

Резоновање суда

Заседајући у Великом већу, Суд правде ЕУ је прихватио препоруку свог Правобраниоца, међутим ослонио се на другачији резон. Уместо да примени „четвороструки тест“, суд се усредсредио искључиво на постулат „употреба у промету добара и услуга“, оценивши непотребним да истражује основаност у преостала три постулата. Суд је при одлучивању узео у обзир чињеницу да је Гугл, навевши у понуди спорне кључне речи, односно објавивши рекламу после извршене претраге тих кључних речи, извршио оно што би се могло назвати комерцијалном активношћу вршеном у циљу остваривања економске користи. Међутим, Суд је даље закључио, посматрајући постулат „употребе“ у смислу одредаба Директиве 89/104, да би под наведеним термином, у најмању руку требало подразумевати употребу жига (од стране окривљеног) у сврхе сопствене комерцијалне комуникације, односно – сопственог рекламирања. Због свега наведеног, Суд је закључио да нуђењем услуге ЕдВордса Гугл није испунио овај услов, јер уопште није користио жиг, већ је само створио техничке услове за трећа лица да га користе.

Иако је неспорно да је у овом случају Суд донео одлуку која је правична, резон Суда се непотребно ослоњао на нови, могло би се рећи, спорни критеријум, да би Гугл могао да буде одговоран за повреду жига само у случају да је жиг користио у сопственој комерцијалној комуникацији. Врло је важно схватити значење овако постављеног постулата пошто се фраза „комерцијална комуникација“ не појављује ни у Директиви 89/104, ни у досадашњој пракси овог Суда која се односила на заштиту жига. Међутим, у овој одлуци, суд је користио ову фразу у смислу једног другог прописа Европске уније, већ помињане Директиве о електронској трговини.

Ова Директива дефинише „комерцијалну комуникацију“ као било коју врсту комуникације која за циљ има промовисање, било директно, било индиректно, добара, услуга или имиџа компаније. Дакле, тест сопствене комерцијалне комуникације би у овом случају ограничио одговорност искључиво на трећа лица која су искористила жиг да промовишу, директно или индиректно, своја сопствена добра, услуге или имиџ. Узевши у обзир да је приликом доношења ове одлуке Суд прилагођавао традиционалну доктрину заштите жига електронској (интернет) трговини, на први поглед може деловати примереним да је Суд створио и нови начин да испита да ли је дошло до повреде жига, заснован на концепту преузетом из ове директиве. Међутим, после детаљније анализе постаје очигледно да је овакво резоновање суда било погрешно из најмање три разлога.

Прво, постоје чињенице које указују на то да је Гугл можда и могао да промовише своје сопствене услуге понудивши наведени жиг у Алату за предлагање кључних речи. Наведени став има упориште и у чињеници да је Гугл кроз наведени алат пружио оглашивачима информацију о статистици извршених претрага одређених кључних речи, како би они могли да максимизују ефекте свог рекламирања. Приказујући додатне кључне речи, Гугл је охрабривао оглашиваче да искористе његове услуге у већој мери, проширивши број кључних речи у односу на њихов почетни одабир. Због свега наведеног, ако је Гугл икада понудио жиг Луј Витона у свом алату, било би тешко оспорити закључак да је то учињено са циљем промовисања сопствених услуга, односно ЕдВордса, тиме испуњавајући услов који је Суд поставио. Шире посматрано, могуће је осврнути се и на природне резултате као на вид комерцијалне комуникације, у смислу да би, под условом да стекну утисак да је Гугл пружалац услуге високо квалитетне претраге, оглашивачи били наклоњенији да користе његове услуге (уместо нпр. Мајкрософтове).

Друго, овакво резоновање суда је одступило од досадашње, врло богате судске праксе у којој су се Суд бавио заштитом жига. У овом случају, Суд правде ЕУ је инкорпорисао критеријум „сопствене комерцијалне комуникације“ у постулат „употреба у смислу промета добара и услуга“, што у претходним одлукама никада није чинио. Штавише, до сада је Суд само испитивао да ли је страна којој је повреда жига стављена на терет користила жиг у смислу вршења комерцијалне активности са циљем остваривања економске користи.

Треће, резоновање суда у овом случају било је проблематично и због својих (потенцијално) негативних практичних последица. Наиме, искључивши оцену испуњености услова „употребе у смислу промета робе и услуга“, суд није ни разматрао да ли је Гуглово чињење могло да има за последицу угрожавање основне улоге жига, гаранције порекла добара и услуга, односно подривање саме суштине свих прописа који уређују жиг и његову заштиту. Заштитивши Гугл од „стуба срама“ на који би одлуком којом би био оглашен кривим свакако био осуђен, Суд правде ЕУ је у ствари оставио могућност за евентуалне будуће злоупотребе. На пример, претпоставимо да као бонус Гугл својим најлојалнијим клијентима понуди да модификује листу природних резултата на тај начин да природни резултат претраге, уместо на сајт власника жига, корисника преусмери на веб сајт оглашивача. Овакво понашање би свакакво утицало на довођење корисника интернета, односно релевантног дела јавности у забуну, а практично би било скоро немогуће ставити га на терет оглашивачу. Према тренутном ставу суда, међутим, Гугл би био изузет од одговорности за повреду жига и у овом случају пошто овакво понашање није учињено у сврхе сопствене комерцијалне комуникације. Уклонивши проверу о којој смо већ говорили, чак и у случајевима овако очигледних злоупотреба, одлука у предмету Гугл Француска против Луј Витона је у суштини умањила значај онога што су учени правници називали вредном регулаторном улогом прописа о жигу у смислу интернет претраживача.

Да ствари не би остале недоречене – Суд правде Европске уније је имао добре разлоге да Гугл ослободи од одговорности за повреду жига, али је традиционалнијим приступом овом проблему могао да избегне недостатке који су проистекли из оваквог резоновања, док би резултат, фактички, остао непромењен. ЕдВордс пружа информације које омогућавају клијентима да остваре корист на компетитивном интернет тржишту, што представља један од битних циљева права ЕУ које се тиче жига. Одлука Суда је заштитила Гугл и од судова држава чланица који су, у свом поступању, донели дијаметрално супротан закључак о његовој одговорности, а поврх свега, омогућила је Гуглу да усвоји униформнији модел пословања широм Европе. Правобранилац Мадуро се усредсредио на право питање – да ли ЕдВордс обесмишљава улогу правних норми које су се бавиле питањем жига – и дошао је до закључка да одговорност Гугла не постоји, првенствено јер корисници интернета који су у овом случају представљали релевантан део јавности нису доведени у забуну.

Стога, на основу свега наведеног, може се закључити да би традиционалнији приступ овом проблему добро користио Суду правде Европске уније у овом случају, чак и у овој новој ери, ери интернета.

Никола Милованчевић

Дипломирани правник фокусиран на судску праксу у области ИКТ. Носилац сертификата „Специфичности вештачења у области информационих технологија“. Запослен у Редакцији ЈП Службени гласник, задужен за вођење и ажурирање Правно-информационог система Републике Србије.

  • linkedin