Сања Мандарић
Самостални адвокат са праксом усмереном на породично и облигационо право и интересовањем за међународну судску праксу у области права ИКТ.
референца
Гилан и Квинтон против Уједињеног Краљевства, (Gillan and Quinton v. The United Kingdom), представка бр. 4158/05, датум правоснажности одлуке 28.06.2010.
кључне речи
приватност, прекорачење овлашћења полиције, тероризам, законитост, претресање лица
чињенице
Предмет се односи на питање полицијских овлашћења у Уједињеном Краљевству на основу „Закона о тероризму 2000“ (Terrorism Act 2000 “the 2000 Act”).
Према Закону о тероризму из 2000, године, високи службеници полиције могу издати дозволу, ако сматрају да је то „сврсисходно за спречавање терористичких аката“, којом дозвољавају полицајацима да на одређеном географском подручју зауставе свако лице и претресу га.
Овлашћење мора бити потврђено од стране државног секретара у року од 48 сати.
Претрага се може обавити од стране полицајца на одређеном подручју без обзира да ли постоје разлози за сумњу.
Полицијски службеник може да захтева од појединаца да уклоне капе, обућу, одећу, рукавице, могу претражити џепове, као и чарапе, ципеле, косу. Претрага се одвија у јавности, а противљење претрази је кажњиво и то казном затвора или новчаном казном или обоје.
Одељци 44-47 Закона из 2000. године ступили су на снагу 19. фебруара 2001. Између 2004. и 2008. године број укупних претреса евидентираних од стране Министарства правде повећали су се са 33.177 на 117.278.
Подносиоци, Кевин Гилан и Пение Квинтон, су британски држављани који рођени 1977. и 1971. године и живе у Лондону. Дана 9. септембра 2003. године обоје су заустављени и претресла их је полиција, поступајући по одељцима 44-47 Закона из 2000. године, док су ишли на демонстрација које су одржане у области Докландс Еаст Лондон. Господин Гилан је возио бицикл и носио ранац када су га зауставила и претресла два полицајца. Госпођа Квинтон, новинар, је заустављена и претресао ју је полицајац који јој је том приликом наредио да заустави снимање, упркос чињеници да је она показала своју прес картицу. Господин Гилан је након претреса који је трајао око 20 минута пуштен да иде својим путем, док је гђа Квинтон била задржана око 5 минута.
Подносиоци су затражили правну заштиту у својој земљи. Виши суд је одбацио њихоб захтев. Апелациони суд, је 29. јула 2004. године, такође одбацио тужбе против комесара Метрополитан полиције и против државног секретара. 8 марта 2006. Дом лордова је једногласно одбацио жалбе подносилаца. Према ставу дома Лордова, обичан површан претрес особе не може се сматрати повредом поштовања приватног живота, те нема места примени чл 8 Конвенције. Чак и да је Члан 8 био применљив, поступак је у свему био у складу са законом, обзиорм на циљ који се законом жели постићи а то је заштита од тероризма.
Подносиоци су се затим обратили Суду истичући да је употреба секције 44 Закона о тероризму 2000, довела до кршења њихових права из чл 5 (право на слободу и сигурност), чл 8. (право на поштовање приватног и породичног живота), чл 10 (слобода изражавања) и чл 11 (слобода окупљања и удруживања) Конвенције
Коментар
Суд је пре свега разматрао, да ли употреба принуде на основу овлашћења која произлазе из антитерористичког законодавства, а захтевају од појединца да се подвргне детаљној претрази лица, одеће и личних предмета, значи да се ради о јасном ометању права на поштовање приватног живота. Према ставу суда оваква овлашћења представљају задирање у приватност.
Јавна природа претреса, непријатности које лица трпе том приликом, постојање елемента понижења и срамоте разлози су зашто Суд сматра да се ради о задирању у приватност.
Ова врста „мешања у приватност“ не може да се пореди са претресом путника на аеродромима.
Сваки путник авионом зна под којим условима се одвија авионски саобраћај, те се може сматрати да пристаје на претрес избором начина путовања. Овлашћења претраге по члану 44 су квалитативно другачија. Појединац може бити заустављен било где и у било које време, без претходне најаве и без права избора да ли или не да се подвргне претресу.
Следеће важно питање о коме је Суд морао да одлучи јесте, да ли је ово задирање у приватност било „у складу са законом“.
Према чл 8 Конвенције, не сматра се мешањем јавне власти у право приватности уколико је оно у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других
По мишљењу Суда, широка овлашћења која су поверена полицији по Закону из 2000. године, и његова примена у пракси, нису обезбедила адекватну заштиту појединца од произвољног мешања.
Заштита од произвољности у виду обавезе да се прибави одобрење, није била обавезна већ прописана као „целисходна“. Овлашћење је потврђивао државни секретар у року од 48 сати и оно је важило 28 дана.
Државни секретар није својом одлуком могао мењати географско подручје на коме се претреси обављају. Теоретски, могаo је ускратити овлашћење или га повући пре истека рока од 28 дана али то у пракси никада није учињено. Додатну заштиту требало је да обезбеди тзв. Незавицни рецензент именован по Закону из 2000. године. Међутим, његова овлашћења су ограничена на извештавање о општем раду, поштовању законских одредби. Он није имао право да откаже или измени овлашћења, упркос чињеници да у сваком извештају од маја 2006. па надаље, овај Независни рецензент у своје извештаје уноси да се „секција 44 може користи мање и очекујем да се користи мање „.
Оно што додатно доприноси повреди права из чл 8 јесте ширина дискреционих овлашћења поверених појединачном полицајцу. За Одлуку полицајца да заустави и претресе појединца довољна је „слутња“ или „професионална интуицијa“.
Не само да је непотребно да он покаже постојање било које оправдане сумње – него није било потребно да постоји било каква сумња да би неку особу могао да заустави и претресе. Једини услов је био да је потрага у сврху тражења било чега што се може довести у везу са тероризмом. У конкретном случају, полицајац није имао никакав основ за сумњу да подносиоци имају такве предмете.
Суд је посебно ценио статистичке и друге доказе који показују у којој мери су полицајци користили овлашћења на основу члана 44 Закона и закључио да постоји јасан ризик произвољности у давању таквог дискреционог права полицијском службенику.
У закључку, Суд наводи да су овлашћења на основу чланова 44 и 45 Закона из 2000. године недовољно ограничена, те да не постоји адекватна законска заштита од злостављања. Дакле радње предузете у конкретном случају, нису биле „у складу са законом“, у смислу члана 8 Конвенције.
Обзиром на утврђено, Суд је сматрао да није било потребно да се испитају жалбе подносилаца о постојању повреда чланова 5, 10 и 11. На основу свега изнетог, Суд је донео одлуку да је дошло до повреде члана 8 Конвенције. Утврдио је да нема потребе испитивати притужбе на основу чл 5,10 и 11 Конвенције.
Сматра да утврђивање постојања повреде представља довољно правично задовољење за подносиоце, те им није досуђена накнада нематеријалне штете. Суд је подносиоцима досудио трошкове поступка у износу од 33.850,00 Евра.