Gilan i Kvinton protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Gilan i Kvinton protiv Ujedinjenog Kraljevstva

referenca

Gilan i Kvinton protiv Ujedinjenog Kraljevstva, (Gillan and Quinton v. The United Kingdom), predstavka br. 4158/05, datum pravosnažnosti odluke 28.06.2010.

ključne reči

privatnost, prekoračenje ovlašćenja policije, terorizam, zakonitost, pretresanje lica

činjenice

Predmet se odnosi na pitanje policijskih ovlašćenja u Ujedinjenom Kraljevstvu na osnovu „Zakona o terorizmu 2000“ (Terrorism Act 2000 “the 2000 Act”).

Prema Zakonu o terorizmu iz 2000, godine, visoki službenici policije mogu izdati dozvolu, ako smatraju da je to „svrsishodno za sprečavanje terorističkih akata“, kojom dozvoljavaju policajacima da na određenom geografskom području zaustave svako lice i pretresu ga.

Ovlašćenje mora biti potvrđeno od strane državnog sekretara u roku od 48 sati.

Pretraga se može obaviti od strane policajca na određenom području bez obzira da li postoje razlozi za sumnju.

Policijski službenik može da zahteva od pojedinaca da uklone kape, obuću, odeću, rukavice, mogu pretražiti džepove, kao i čarape, cipele, kosu. Pretraga se odvija u javnosti, a protivljenje pretrazi je kažnjivo i to kaznom zatvora ili novčanom kaznom ili oboje.

Odeljci 44-47 Zakona iz 2000. godine stupili su na snagu 19. februara 2001. Između 2004. i 2008. godine broj ukupnih pretresa evidentiranih od strane Ministarstva pravde povećali su se sa 33.177 na 117.278.

Podnosioci, Kevin Gilan i Penie Kvinton, su britanski državljani koji rođeni 1977. i 1971. godine i žive u Londonu. Dana 9. septembra 2003. godine oboje su zaustavljeni i pretresla ih je policija, postupajući po odeljcima 44-47 Zakona iz 2000. godine, dok su išli na demonstracija koje su održane u oblasti Doklands East London. Gospodin Gilan je vozio bicikl i nosio ranac kada su ga zaustavila i pretresla dva policajca. Gospođa Kvinton, novinar, je zaustavljena i pretresao ju je policajac koji joj je tom prilikom naredio da zaustavi snimanje, uprkos činjenici da je ona pokazala svoju pres karticu. Gospodin Gilan je nakon pretresa koji je trajao oko 20 minuta pušten da ide svojim putem, dok je gđa Kvinton bila zadržana oko 5 minuta.

Podnosioci su zatražili pravnu zaštitu u svojoj zemlji. Viši sud je odbacio njihob zahtev. Apelacioni sud, je 29. jula 2004. godine, takođe odbacio tužbe protiv komesara Metropolitan policije i protiv državnog sekretara. 8 marta 2006. Dom lordova je jednoglasno odbacio žalbe podnosilaca. Prema stavu doma Lordova, običan površan pretres osobe ne može se smatrati povredom poštovanja privatnog života, te nema mesta primeni čl 8 Konvencije. Čak i da je Član 8 bio primenljiv, postupak je u svemu bio u skladu sa zakonom, obziorm na cilj koji se zakonom želi postići a to je zaštita od terorizma.

Podnosioci su se zatim obratili Sudu ističući da je upotreba sekcije 44 Zakona o terorizmu 2000, dovela do kršenja njihovih prava iz čl 5 (pravo na slobodu i sigurnost), čl 8. (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), čl 10 (sloboda izražavanja) i čl 11 (sloboda okupljanja i udruživanja) Konvencije

Komentar

Sud je pre svega razmatrao, da li upotreba prinude na osnovu ovlašćenja koja proizlaze iz antiterorističkog zakonodavstva, a zahtevaju od pojedinca da se podvrgne detaljnoj pretrazi lica, odeće i ličnih predmeta, znači da se radi o jasnom ometanju prava na poštovanje privatnog života. Prema stavu suda ovakva ovlašćenja predstavljaju zadiranje u privatnost.

Javna priroda pretresa, neprijatnosti koje lica trpe tom prilikom, postojanje elementa poniženja i sramote razlozi su zašto Sud smatra da se radi o zadiranju u privatnost.

Ova vrsta „mešanja u privatnost“ ne može da se poredi sa pretresom putnika na aerodromima.

Svaki putnik avionom zna pod kojim uslovima se odvija avionski saobraćaj, te se može smatrati da pristaje na pretres izborom načina putovanja. Ovlašćenja pretrage po članu 44 su kvalitativno drugačija. Pojedinac može biti zaustavljen bilo gde i u bilo koje vreme, bez prethodne najave i bez prava izbora da li ili ne da se podvrgne pretresu.

Sledeće važno pitanje o kome je Sud morao da odluči jeste, da li je ovo zadiranje u privatnost bilo „u skladu sa zakonom“.

Prema čl 8 Konvencije, ne smatra se mešanjem javne vlasti u pravo privatnosti ukoliko je ono u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih

Po mišljenju Suda, široka ovlašćenja koja su poverena policiji po Zakonu iz 2000. godine, i njegova primena u praksi, nisu obezbedila adekvatnu zaštitu pojedinca od proizvoljnog mešanja.

Zaštita od proizvoljnosti u vidu obaveze da se pribavi odobrenje, nije bila obavezna već propisana kao „celishodna“. Ovlašćenje je potvrđivao državni sekretar u roku od 48 sati i ono je važilo 28 dana.

Državni sekretar nije svojom odlukom mogao menjati geografsko područje na kome se pretresi obavljaju. Teoretski, mogao je uskratiti ovlašćenje ili ga povući pre isteka roka od 28 dana ali to u praksi nikada nije učinjeno. Dodatnu zaštitu trebalo je da obezbedi tzv. Nezavicni recenzent imenovan po Zakonu iz 2000. godine. Međutim, njegova ovlašćenja su ograničena na izveštavanje o opštem radu, poštovanju zakonskih odredbi. On nije imao pravo da otkaže ili izmeni ovlašćenja, uprkos činjenici da u svakom izveštaju od maja 2006. pa nadalje, ovaj Nezavisni recenzent u svoje izveštaje unosi da se „sekcija 44 može koristi manje i očekujem da se koristi manje „.

Ono što dodatno doprinosi povredi prava iz čl 8 jeste širina diskrecionih ovlašćenja poverenih pojedinačnom policajcu. Za Odluku policajca da zaustavi i pretrese pojedinca dovoljna je „slutnja“ ili „profesionalna intuicija“.

Ne samo da je nepotrebno da on pokaže postojanje bilo koje opravdane sumnje – nego nije bilo potrebno da postoji bilo kakva sumnja da bi neku osobu mogao da zaustavi i pretrese. Jedini uslov je bio da je potraga u svrhu traženja bilo čega što se može dovesti u vezu sa terorizmom. U konkretnom slučaju, policajac nije imao nikakav osnov za sumnju da podnosioci imaju takve predmete.

Sud je posebno cenio statističke i druge dokaze koji pokazuju u kojoj meri su policajci koristili ovlašćenja na osnovu člana 44 Zakona i zaključio da postoji jasan rizik proizvoljnosti u davanju takvog diskrecionog prava policijskom službeniku.

U zaključku, Sud navodi da su ovlašćenja na osnovu članova 44 i 45 Zakona iz 2000. godine nedovoljno ograničena, te da ne postoji adekvatna zakonska zaštita od zlostavljanja. Dakle radnje preduzete u konkretnom slučaju, nisu bile „u skladu sa zakonom“, u smislu člana 8 Konvencije.

Obzirom na utvrđeno, Sud je smatrao da nije bilo potrebno da se ispitaju žalbe podnosilaca o postojanju povreda članova 5, 10 i 11. Na osnovu svega iznetog, Sud je doneo odluku da je došlo do povrede člana 8 Konvencije. Utvrdio je da nema potrebe ispitivati pritužbe na osnovu čl 5,10 i 11 Konvencije.

Smatra da utvrđivanje postojanja povrede predstavlja dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioce, te im nije dosuđena naknada nematerijalne štete. Sud je podnosiocima dosudio troškove postupka u iznosu od 33.850,00 Evra.

Sanja Mandarić

Samostalni advokat sa praksom usmerenom na porodično i obligaciono pravo i interesovanjem za međunarodnu sudsku praksu u oblasti prava IKT.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin