Фудбал Датако против Спортрадара

Фудбал Датако против Спортрадара

Дипломирани правник фокусиран на судску праксу у области ИКТ. Носилац сертификата „Специфичности вештачења у области информационих технологија“. Запослен у Редакцији ЈП Службени гласник, задужен за вођење и ажурирање Правно-информационог система Републике Србије.

  • linkedin

Референца

Фудбал ДатаKo д.о.о и други против Спортрадара д.о.о и Спортрадара а.д (енг. Football Dataco Ltd and Others v Sportradar GmbH and Sportradar AG.), C-173/11, 18.10.2012

Кључне речи

Директива 96/9/EЗ, Уредбу Већа (ЕЗ) бр. 44/2001, ауторско и сродна права, базе података, правна заштита база података, право sui generis, заштита база података правом sui generis, извлачење, поновно коришћење

Чињенице

Суд правде Европске уније донео је 18. октобра 2012. другу одлуку у овој години у предметима у којима је Фудбал ДатаКо био једна од страна, овај пут у предмету Фудбал ДатаКо против Спортрадара.

За разлику од првог предмета – Фудбал ДатаКо и дрги против Јахуа! Уједињено краљевство и других – о коме смо већ писали, а у коме се Суд правде Европске уније бавио ауторскоправном заштитом база података, у овом предмету Суд из Луксембурга се бавио првенствено питањима која се тичу заштите база података правом sui generis, а посебно надлежношћу судова Држава чланица у онлајн окружењу која зависи од одговора на питање где су наводне радње неовлашћеног „извлачења или поновног коришћења“ базе или њеног значајног дела догодиле.

Директива о правној заштити база података (Directive 96/9/EC), која је у правни систем Уједињеног Kраљевства имплементирана посредством Правила о ауторском праву и правима у регулативи база података из 1997. године, обавезује све Државе чланице на пружање два одвојена облика заштите база података:

  • ауторскоправну заштиту ових база и њихову
  • заштиту правом sui generis.

Заштита база података правом sui generis пружа творцу базе података која је, квалификована за овакав вид заштите, право да спречи неауторизовано „извлачење или поновно коришћење“ целе базе или значајног дела њеног садржаја.

Фудбал ДатаКо (енг. Footbal DataCo) одржава и користи базу података које се односе на професионалне фудбалске мечеве у Енглеској и Шкотској. Спортрадар д.о.о (енг. Sportradar) нуди конкурентску услугу путем свог вебсајта www.betradar.com, постављеног на серверима лоцираним у Немачкој и Аустрији. Корисници Спортрадарових услуга укључују и кладионичарске куће које циљају кориснике у Уједињнеом краљевству, као на пример Стен Џејмс и бет365 (енг. Stan James и bet365).

У априлу 2010. године, Фудбал ДатаKо повео је случај против Спортрадара пред енглеским Високим судом, тврдећи да је Спортрадар копирао његове базе података и тиме повредио, између осталог, и његово право sui generis.

Спортрадар је затим оспорио надлежност енглеског Високог суда да поступа у овом случају, а енглески Високи суд је стао на становиште да овај случај спада у његову надлежност пошто су се тужбени наводи односили на здружену одговорност Спортрадара и његових корисника, али да му заиста недостаје надлежност да одлучи о постојању Спортрадарове примарне одговорности. Овакав став енглеског суда значио је да би он имао надлежност само у случајевима у којима је повреда права почињена на територији која спада у његову јурисдикцију, а у овом случају се повреда (примарна повреда одредаба о извлачењу или поновном коришћењу целе базе, односно значајног дела њеног садржаја) одиграла на месту на ком су били лоцирани сервери, односно ван Уједињеног Краљевства, а не тамо где је трансмисија ових података примљена (код крајњих корисника у Уједињеном Краљевству).

Обе стране жалиле су се енглеском Апелационом суду који се потом обратио Суду правде Европске уније са питањима која су се односила на концепте извлачења и поновног коришћења база и места на којем је повреда почињена.

Коментар

Мишљење правобраниоца при Суду правде ЕУ

Правобранилац при Суду правде Европске уније Педро Круз Вилалон (Pedro Cruz Villalón) дао је 21. јуна 2012. године своје саветодавно мишљење у коме је одговорио на питање које је енглески Апелациони суд поставио Суду правде Европске уније:

Када страна постави (аплоудује, енг. upload) податке из базе података заштићене правом sui generis на свој веб сервер лоциран у Држави чланици А, а као одговор на захтев корисника из Државе чланице Б тај сервер пошаље наведене податке на корисников рачунар, како би се подаци складиштили у меморији тог рачунара и приказали на његовом монитору:

  • да ли чинидба слања података представља радњу „извлачења“ (тј. преузимања/копирања из копиране базе података), или радњу „поновног коришћења“ (тј. чињења копираног материјала доступним јавности)?;
  • да ли се почињене радње „извлачења“, односно „поновног коришћења“ дешавају
    • само у Држави чланици А;
    • само у Држави чланици Б; или
    • у обе Државе чланице (А и Б)?

У свом саветодавном мишљењу, коришћењем концепта „намераване циљне групе“ (види Л’Ореал против иБеја), Правобранилац је заузео став да чинидба слања на корисников рачунар, по његовом захтеву, података и информација добијених из (ДатаКове) базе Фудбал Лајва (Football Live) заштићене правом sui generis представља радњу чињења доступним јавности – која даље конституише „поновно коришћење“ у смислу члана 7. став 2. Директиве о правној заштити база података. „Поновно коришћење“ почиње слањем података са Спортрадаровог сервера и завршава се радњама почињеним од стране кладионичарских кућа, односно приступом корисника услуга наведених кућа подацима који су им послати. Пошто је сврха радње „поновног коришћења“ била чињење података доступним корисницима, закључак мора бити да је место на којем се дешава „поновно коришћење“ оно на коме се дешавају радње неопходне да омогуће чињење доступним, односно да низ радњи предузетих у неколико Држава чланица мора бити посматран као да се десио у свакој од њих.

Дакле, Правобранилац Круз Вилалон је закључио да ланац радњи које почињу са Спортрадаром, а завршавају се тиме што су подаци Фудбал Лајва учињени доступним појединцима кроз кладионичарске куће које су закључиле уговоре са Спортрадаром, представља „поновно коришћење“. Што се тиче места чинидбе, „поновно коришћење“ се одиграва у обе Државе чланице (А и Б), пошто је процес неопходан да би се подаци пребацили путем интернета резултирао тиме што су наведени подаци били доступни како у Држави чланици у коју су послати, тако и у Држави чланице из које су послати, односно у којој су лоцирани сервери са којих су подаци послати.

Резоновање Суда правде ЕУ

У овом случају Суд правде Европске уније бавио се, дакле, концептом „поновног коришћења“ и места повреде права sui generis творца електронске правне базе.

У својој одлуци, Суд правде Европске уније стао је на становиште да концепт „поновног коришћења“ мора бити широко тумачен, тако да обухвата било коју неауторизовану радњу јавног саопштавања. Природа и облик саопштавања су небитни. „Поновно коришћење“, стога, укључује слање, путем сервера, на други рачунар (по корисничком захтеву) податка који су претходно извучени из базе података заштићене правом sui generis.

По питању места на коме је повреда овог права извршена, Суд је закључио да „поновно коришћење“ путем сервера карактерише низ успешних радњи, које варирају од постављања (аплоудовања) података до јавног саопштавања тих података, што се може одиграти у потпуно различитој Држави чланици.

Суд правде Европске уније је приметио „свеприсутну“ природу вебсајтова и заузео став да пука чињеница да је вебсајт који садржи релевантне податке који повређују право заштите доступан на одређеној територији није довољна да би указивала на то да оператор вебсајта чини радњу „поновног коришћења“ на тој територији. Самим тим, не би било исправно створити оператору вебсајта обавезу да послује у складу са законима сваке Државе чланице у којој је вебсајт технички доступан, чак и ако су вебсајт, односно његова садржина, очигледно намењени корисницима који се не налазе у тој Држави чланици. Уместо наведеног, неисправног приступа, требало би место чињења повреде „поновног коришћења“ утврђивати према намери оператора да циља крајње кориснике, односно да вебсајт намени крајњим корисницима, на одређеној територији.

У овом случају, чињеница да се Спортрадар сагласио да пружи приступ свом серверу компанијама које нуде кладионичарске услуге у Уједињеном Краљевству могла би бити релевантно доказно средство, под условом да је Спортрадар био свестан коначне дестинације на којој ће уступљени подаци бити саопштени. Такође, могла би се као релевантна ценити чињеница да ли је уговорена цена за Спортрадарове услуге зависила од оствареног или барем пројектованог обима посла који су наведене кладионичарске куће остваривале у Уједињеном Краљевству. На крају, и језик на коме су подаци учињени доступним могао је представљати релевантно доказно средство. Тамо где постоје такви (релевантни) докази, национални судови могли би с већом сигурношћу утврђивати да ли је радња „поновног коришћења“ почињена у Држави чланици у којој је прималац података лоциран.

Суд правде Европске уније одбацио је Спортрадарове тврдње да је радња „поновног коришћења“ почињена само у Држави чланици у којој је сервер лоциран. Такво тумачњење одредаба које се односе на овај институт значило би практично да би тужени могао избећи примену националног законодавства Државе чланице, па чак и оне на чијој се територији налази циљана група корисника, једноставним пребацивањем сервера ван њених граница. Самим тим, операторима вебсајтова би, на овај начин, било омогућено да без већих потешкоћа изиграју заштиту база података правом sui generis.

У светлу оваквог резоновања, Суд правде Европске уније заузео је став да када оператор вебсајта планира да циља кориснике на територији једне Државе чланице, а омогућава им да приступе подацима и информацијама које повређују право sui generis лоцираним у другој Држави чланици, радња повреде се одиграва барем у Држави чланици у којој се циљани корисници налазе. Дакле, Суд није одлучио да ли се повреда дешава и на извору услуге, односно у првој Држави чланици – у којој је сервер лоциран.

Оваква одлука, сама по себи, представља добру вест за имаоце права sui generis, и води рачуна о томе да они које га повреде – циљајући крајње кориснике на територији неке од Држава чланица – не могу избећи поступак пред судовима те Државе чланице тако што ће своје сервере поставити ван њене територије (за разлику од енглеског Високог суда који је закључио да се „поновно коришћење“ одиграва само у Држави чланици из које су подаци потекли, односно у којој се сервер налази).

Међутим, Суд правде Европске уније је ипак оставио одређена питања нерешеним, на првом месту питање да ли се повреда догађа и у Држави из које су подаци потекли (у којој је сервер лоциран). Могло би се полемисати да ли коментар Суда да се повреда догађа барем у држави у којој се циљани корисници налазе сугерише да се повреда по правилу дешава и у држави у којој се сервер налази, међутим, не можемо се отети утиску да је Суд одбио да се прецизно изјасни о овом питању.

Увођење захтева за доказивањем намере починиоца је у складу са досадашњом праксом Суда правде Европске уније која се односи на жиг (види нпр. Л’Ореал против иБеја и Гугл Француска против Луј Витона), али као и у том случају, вероватно да је неће бити једноставно доказати. Природа захтеваног доказивања може зависити од чињеница сваког појединачног случаја, али ће највероватније подразумевати утврђивање језика на коме је вебсајт, као и језика на којем су подаци који су доступни на њему; валуте; начина плаћања; назива домена и кључних речи које се користе приликом рекламирања. Други релевантни фактори могу укључити и присуство (или одсуство) дисклејмера (енг. disclaimer), односно клаузуле о одбијању одговорности на вебсајту, затим коришћење одређених техничких мера којима би се блокирао приступ вебсајту крајњим корисницима који се налазе у одређеним јурисдикцијама и сл.

И да закључимо, иако се ова одлука односи искључиво на заштиту база података правом sui generis, може бити релевантна и за област ауторског права, посебно у контексту неовлашћеног јавног саопштавања материјала заштићеног овим правом, те би, као таква, практично могла да буде релевантна за све субјекте који чине садржаје јавно доступним, односно јавно их саопштавају путем интернета.