uvod
Oko 20. aprila ove godine, mediji iz Srbije, BiH i Hrvatske objavili su vest o postojanju Fejsbuk stranice koja objavljuje nedolične, provokativne fotografije uglavnom maloletnih devojaka. Iako prve informacije nisu bile najjasnije, narednih dana Fejsbuk strana „Najveće drolje osnovnih i srednjih škola“ dobija na popularnosti. Za samo tri dana, od 20. do 23. aprila, kada ovaj tekst pišemo, stranica je dobila preko 20.500 ”lajkova”. U trenutku objave ovog teksta, stranica ima preko 35.000 ”lajkova”.
Pored fotografija ostavljeni su i drugi lični podaci, kao što su ime, prezime, grad u kome se živi, a u nekim slučajevima navedena je i škola koju pohađa konkretno lice na slici.
Kako je postojanje Fejsbuk stranice postalo veoma aktuelno u regionu, veoma brzo su se oglasile žrtve i njihovi roditelji, predstavljajući kompletnu dimenziju ovog događaja. Naime, u većini slučajeva devojčice čije su se fotografije našle na ovoj strani same su ih postavile na svoje Fejsbuk profile. Na taj način navedeni sadržaj bio je dostupan određenom krugu korisnika (najčešće njihovim tzv. Fejsbuk prijateljima, a u nekim slučajevima i šire). Lica koja su imala pristup fotografijama, preuzela su ih i poslala administratoru kontroverzne strane. Fotografije su najčešće komentarisane na seksistički, uvredljiv i omalovažavajući način.
Pored navedene, kreirano je još nekoliko Fejsbuk strana sa gotovo identičnim imenom i sadržajem. U momentu pisanja ovog teksta još uvek nije najjasnije da li svim ovim stranama upravlja isti administrator (ili grupa administratora). Pretpostavljamo da je sadržaj stranica kopiran kako bi ih bilo teško ukloniti sa Fejsbuka.
Prve reakcije na spornu Fejsbuk stranu stigle su od sociologa, filozofa i pedagoga. Pravosudni i policijski organi nisu bili tako brzi.
Prema novinskom članku objavljenom 22. aprila na onlajn portalu Blic-a Federalna uprava policije Bosne i Hercegovine nije sprovela niti je nameravala sprovesti bilo kakve istražne radnje u vezi sa navedenim sadržajem. Smatrali su da u ovom slučaju nema elemenata krivičnog dela. Ministartstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije je „pratilo situaciju“ kako bi ispitalo postojanje elemenata pedofilije. Prema navodima sajta Al Džazira Balkan, MUP Republike Hrvatske sprovodio je istragu u cilju zaštite maloletnika. Nije poznato da li je ova istraga dala rezultate.
Problemi vezani za ostvarivanje prava žrtava u ovom slučaju mogu se posmatrati iz ugla prava na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti, ali i sa stanovišta krivičnog prava.
privatnost i zaštita podataka o ličnosti korisnika Fejsbuka
Kada je pravo na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti u pitanju, autori ovog teksta smatraju da je nesporno da u nevedenom slučaju postoje protivpravni elementi. Iako su bile dostupne određenom krugu njihovih ”prijatelja” sa Fejsbuka, fotografije devojčica su sa njihovih profila preuzete bez njihove saglasnosti i namerno poslate administratoru kontraverzne strane, koji ih je jednako neovlašteno i objavio. Osim toga, uz fotografije su objavljeni i drugi podaci o ličnosti kao što su imena i prezimena, mesto boravka, škola, godište… Ovim se krše zakonski akti kojima se regulišu pravo na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti.
U Republici Srbiji se takva dela kvalifikuju kao prekršaji. Za svaku obradu podataka o ličnosti potrebna je saglasnost fizičkog lica na koga se podatak odnosi. Sam pojam obrade definisan je veoma široko, kako u domaćem, tako i u zakonodavstvu EU (Direktiva 95/46 EU).
Međutim, zbog nepotpunog i zastarelog zakona o Zaštiti podataka o ličnosti, u Srbiji je izuzetno teško u praksi ostvariti adekvatnu zaštitu prava na privatnost. Osim toga, pitanje je kako bi se tužilaštvo postavilo u situaciji u kojoj ne postoje odgovarajuće zakonske definicije kojima bi se ovo delo okvalifikovalo. Sa druge strane, diskutabilno je i kako bi domaće sudstvo izašlo na kraj sa problemom sa kojim se suočavaju i mnogo moderniji pravni sistemi sa izgrađenom sudskom praksom u oblasti prava IKT. Na kraju, treba imati u vidu i činjenicu da multinacionalna kompanija koja predstavlja ključni deo problema, Fejsbuk, ima dugu tradiciju erozije privatnosti i nepoštovanja pravnih normi država u kojima posluje.
Kada je Hrvatska u pitanju, situacija na papiru izgleda malo bolje. Ulaskom u EU, Hrvatska je usvojila set pravnih akata koji u poređenju sa srpskim pravnim okvirom pružaju kvalitetniju zaštitu privatnosti i podacima o ličnosti. U postupku ostvarenja svojih prava, građani Hrvatske se mogu pozvati na zakonodavstvo EU, pred domaćim sudovima. Međutim, razlika između postojanja pravnih akata i njihove primene u realnosti je ogromna. Kao ni Srbija, ni Hrvatska ne raspolaže dovoljno obučenim tužilaštvom ni sudskim aparatom sposobnim za sprovođenje u život pravnih principa na kojima se zaštita privatnosti i podataka o ličnosti zasniva.
Ovo nije samo slučaj u Srbiji ili Hrvatskoj. Sudovi razvijenih evropskih zemalja jednako imaju problema u primeni zakona koji zastarevaju nekoliko godina po donošenju, zato što se oblast na koju bi trebalo da se primenjuju – informaciono-komunikacione tehnologije, razvija izuzetno brzo. Trenutno predmet reforme, aktuelni pravni okvir EU u oblasti zaštite privatnosti i podataka o ličnosti datira iz 1995. godine kada Internet nije bio ni nalik današnjem.
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i njegova primena
Ako se fokusiramo na Republiku Srbiju, po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti nadzire sprovođenje Zakona i ima pravo da ukaže na uočene zloupotrebe kod obrade podataka.
Nadzor nad sprovođenjem i izvršavanjem ovog zakona Poverenik vrši preko ovlašćenih lica – inspektora. U vršenju nadzora ovlašćeno lice postupa na osnovu saznanja do kojih je došao po službenoj dužnosti, od strane podnosioca žalbe ili trećeg lica.
U gore opisanom slučaju bilo bi moguće da Poverenik pokrene postupak nadzora, pod pretpostavkom da je došao do saznanja o ovom događaju.
Isto tako, zainteresovana lica mogu podneti žalbu Povereniku. Ako su o nezakonitoj obradi podataka o ličnosti obavestili policiju, policija može sama da inicira prekršajni postupak ili da obavesti Poverenika, te da on pokrene prekršajni postupak. Zakon predviđa novčane kazne za fizička lica u iznosu od 5.000 do 50.000 dinara.
No, i ovde se nadovezuje sledeće pitanje: „protiv koga“? Da bi se taj odgovor dobio policija mora da upotrebi mere „digitalne forenzike“ kako bi identifikovala administratora sporne Fejsbuk strane, kao i lica koja su mu slala sporne fotografije. U oba slučaja, morao bi postojati pravni osnov po kome bi Fejsbuk, kao pružalac internet usluge (provajder) bio primoran da dostavi logove sa svojih servera kao i informacije kojima bi se omogućilo identifikovanje ovih lica. U praksi, ovo se može pokazati kao težak zadatak.
Pokretanje prekršajnog postupka nije jedno ovlašćenje Poverenika. Ukoliko se identifikuje administrator sporne Fejsbuk strane na teritoriji Republike Srbije, to lice je dužno da inspektoru Poverenika omogući nesmetano vršenje nadzora i stavi mu na uvid i raspolaganje potrebnu dokumentaciju. Ako se prilikom obavljanja nadzora utvrdi da su povređene odredbe zakona kojima se uređuje obrada, Poverenik će upozoriti rukovaoca na nepravilnosti u obradi i nakon toga može:
- narediti da se nepravilnosti otklone u određenom roku;
- privremeno zabraniti obradu koja se obavlja suprotno odredbama zakona;
- narediti brisanje podataka prikupljenih bez pravnog osnova.
Zakon reguliše i saradnju Poverenika sa organima za zaštitu podataka o ličnosti u inostranstvu. Obzirom da postoje indicije da je administrator sporne Fejsbuk strane lice koje je državljanin Republike Hrvatske ili Republike Bosne i Hercegovine, nakon potvrđenih saznanja o identitetu administratora Poverenik mora da uspostavi saradnju sa nadležnim organim u regionu.
krivično-pravni pristup
Gde je u celoj priči krivično gonjenje?
Krivični zakonik Republike Srbije u glavi XXVII propisuje krivična dela protiv bezbednosti računarskih podataka. Ipak, gore opisano delo se ne može kvalifikovati kao bilo koje od propisanih dela u ovoj glavi KZ-a. Posebno Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal je nadležno za krivično gonjenje počinioca dela propisana ovom glavom KZ-a, ali i za gonjenje lica koja su u izvršenju drugih krivičnih dela (npr. protiv polnih sloboda) koristila računarsku mrežu.
Nesporno je da na većini fotografija jesu maloletne devojčice. Ono što bi tužilaštvu moglo da bude sporno jeste da li takav sadržaj ima pornografski karakter.
No, ovim se ne iscrpljuje mogućnost krivičnog gonjenja. Gotovo je nesporno da je administrator Fejsbuk strane učinio krivično delo uvrede. Ovo delo se goni po privatnoj tužbi. I onda se opet nameće pitanje: „Koga goniti“?
Do odgovora se može doći privatnim angažovanjem forenzičara od strane žrtve (tačnije njenih zastupnika) i pak pokretanjem postupka za nanetu uvredu, uz nadu da će država dati aktivni doprinos u otkrivanju administratora sporne Fejbuk strane.
šta dalje?
Problematična Fejsbuk stranica izazvala je dosta različitih reakcija i često suprotstavljenih komentara u javnosti. Na žalost, komentari su uglavnom usmereni na činjenicu da su devojčice na slikama uglavnom dobrovoljno postavile svoje provokativne fotografije na svoje Fejsbuk profile. U tom smislu, lako je doći do pogrešnog zaključka da su ”same krive”.
Ne treba zaboraviti da činjenica da je neko objavio svoju fotografiju na Fejsbuk profilu i učinio je dostupnom većem ili manjem krugu ljudi ne znači da je automatski dao pristanak da sa fotografijom radi ko šta hoće, na način na koji hoće. Možemo raspravljati o tome da li je pametno učiniti javno dostupnom takvu fotografiju, ali nema rasprave oko činjenice da bez pristanka lica čija je fotografija nema legalne upotrebe u ovom slučaju. U tom pogledu neophodno je shvatiti da bez obzira na sadržaj fotografije, a pogotovo u slučaju ako je u pitanju nečija lična fotografija, njeno preuzimanje i objava uz dodatne informacije koje omogućavaju identifikaciju predstavljaju povredu prava na privatnost.
Pitanje nije samo pravne prirode. Socijalna dimenzija problema ukazuje na nepostojanje svesti građana kada su u pitanju posledice ponašanja u digitalnom okruženju. I dalje postoji uverenje da je onlajn ponašanje odvojeno od realnog života. Međutim, očigledno je da se posledice neodgovornog ponašanja onlajn osećaju u realnom životu i obratno.
Društvene mreže ne menjaju naše osobine, vrline ili mane. One im omogućavaju da dođu do izražaja. Ovo je glavni razlog što su uspešne onlajn kampanje tako uspešne, ”viralne”. I obratno, ovo je razlog zbog koga katastrofalne kampanje ili glupa ponašanja postaju jednako poznata.
Da li smo nemoćni da nešto uradimo kada su u pitanju zaštita privatnosti i podataka o ličnosti? Naravno da nismo. Nekoliko pametno implementiranih, konkretnih promena bi mogle dati odgovarajuće rezultate i primaknuti nas, kao društvo, korak bliže kvalitetnijoj zaštiti prava i sloboda u digitalnom svetu.
Neki od koraka koje bismo kao društvo mogli preduzeti podrazumevaju donošenje novog modernog zakona o zaštiti privatnosti i podataka o ličnosti. Zakon koji trenutno imamo nije adekvatan. Podrazumeva donošenje preciznijih akata, što nikada nije urađeno. To znači da u zakonu postoje pravne praznine i da zakon zahteva fundamentalne promene. Trenutak za ove izmene je idealan. Srbija u postupku integracije u EU ionako ima obavezu prilagođavanja domaćeg zakonodavstva standardima EU.
Donošenje novog Zakona o zaštiti privatnosti i podataka o ličnosti bi trebalo da bude propraćeno odgovarajućim promenama u drugim relevantnim zakonskim aktima u oblasti krivičnog zakonodavstva, ali i elektronske uprave, elektronskog poslovanja itd.
Paralelno sa odgovarajućim zakonskim promenama, bilo bi neophodno uložiti napor u dodatno osposobljavanje zaposlenih u pravosuđu i državnoj upravi uopšte za rad sa predmetima koji se tiču IKT. Zbog izuzetno brzog razvoja ove oblasti, konstantno usavršavanje je neophodno.
Sa svoje strane kancelarija Poverenika bi morala da u javnosti izgradi i upotrebi svoj autoritet u oblasti zaštite privatnosti i podataka o ličnosti. U tom smislu, do trenutka dok ne dobije šira ovlaštenja u pogledu sprovođenja Zakona, uključujući mogućnost da odredi stroge novčane i druge kazne, Poverenik bi mogao iskoristiti prazan prostor i proširiti svoje aktivnosti drugim domenima kao što su podizanje svesti o problemima u ovoj oblasti, po ugledu na aktivnosti svojih kolega iz Evrope, npr. Komesara za informacije Velike Britanije ili francuske nacionalne Komisije za informatiku i slobode.
Na kraju, u rešavanju problema zloupotreba ljudskih prava na internetu ne možemo se osloniti samo na državne organe. Školske ustanove kao i roditelji imaju obavezu da na odgovarajući način upute mlade ljude. Izgovor da za to u ovom trenutku nemamo dovoljno znanja ili iskustva ne može biti opravdan, ako su kvalitetni saveti i informacije svima dostupni, upravo putem Interneta. Pitanje je ličnog izbora da li ćemo uložiti napor da u interesu budućnosti naše dece da te informacije pronađemo i iskoristimo.