ЕУ ОДР: платформа (1)

Европска комисија покренула је 15-тог фебруара 2016. године, нови сајт-платформу за решавање спорова путем Интернета. ЕУ ОДР платформа замишљена је као лако доступна почетна станица и свеобухватан алат који помаже странкама у решавања онлајн прекограничних потрошачких спорова. Приступ Европске комисије има својих предности и мана које ћемо анализирати у неколико наредних текстова.

Развој ОДР-а

ОДР (енг. Online Dispute Resolution), односно решавање спорова на Интернету, као концепт доживљава својеврсни препород. Ако прихватимо да ОДР подразумева вансудско решавање спрова путем Интернета (за разлику од потенцијалних судских процеса које би се водили уз помоћ Интернета и е-судова), и прихватимо да сам концепт ОДР можемо разликовати од традиционалног АДР, онда можемо и да тврдимо да је развој ОДР до данас на неки начин пратио развој е-трговине. Након иницијалних идеја средином и другом половином деведесетих, дошло је до наглог развоја понуде односно пружалаца услуге ОДР на тржишту почетком другог миленија. То су првенствено били стартапови у јеку дот-ком мехура, који су и сами пратили судбину многих и гасили се преко ноћи у тренутку пуцања мехура. Након снажног раста идеје а онда и неуспеха великог броја провајдера у пракси, ОДР је остао интересантна тема академског истраживања.

Лаки приступ и јефтиније вођење поступака су истицани као предности ОДР које би, сматра се, требало да реши бар део проблема приступа правди у е-трговини. Традиционални механизми решавања спорова попут судова и АДР, због трошкова и потенцијалних процесних препрека које изискују суђења у поступцима са иностраним елементом, нису виђени као адекватно (или можда боље рећи практично) решење. С обзиром да е-трговина подразумева лаку продају добара и услуга клијентима широм света, а сами клијенти често нису склони разматрањима правних последица у случају спора (нити нарочитом читању одредби уговора по приступу кликањем), оваква лакоћа склапања уговора са међународним елементом (и прекограничним ефектом) довела је до правне несигурности у очима клијената/потрошача и недостатка ефективног приступа правди у случају спора.

Алтернативно решавање спорова (АДР) и њена онлајн варијанта (ОДР) постају наизглед примаљиво и логично решење за онлајн трговину, поготово у прекограничним сценаријима где је предмет спора углавном мале вредности. Такође, због високе фреквентности трансакција појединих онлајн трговина и сервиса, ОДР је примамљив и за трговце који нису вољни да буду увучени у бројне поступке јер би трошкови поступка превазилазили вредност добра или услуге, без обзира на јурисдикцију. Све у свему ОДР као концепт се наметнуо као ефективно решење за спорове мале вредности (енг. low-value) а високе учесталости (енг. high-volume) у онлајн трговини.

ЕУ ОДР

Имајући у виду обећања ОДР-а у погледу решавања потрошачких спорова, као и нека иницијална искуства (вредне поуке су извучене из неуспелог пројекта ЕКОДИР, енг. ECODIR ), Европска Унија је маја 2013 године, након бројних консултација и компромиса, коначно усвојила 2 кључна правна акта: „АДР Директиву“(енг. Directive 2013/11 on alternative dispute resolution for consumer disputes) и „ОДР Уредбу“ (енг. Regulation 524/2013 on online dispute resolution for consumer disputes). ОДР Уредба Европске Уније предвиђа у чл. 5 да Европска комисија покрене и управља ОДР сајтом-платформом која ће служити као почетна тачка у решавању онлајн потрошачких спорова. Након годину дана тестирања платформа је и званично пуштена у рад 15. фебруара 2016. године. Платформа је уграђена у постојећи информациони систем ЕУ и доступна је на https://webgate.ec.europa.eu/odr/main/?event=main.home.show

Покренута платформа, како је и предвиђено Уредбом, замишљена је као почетна тачка, место информисања, средство комуникације и по потреби бесплатна алатка за електронски менаџмент предмета (уколико АДР провајдер не поседује одговарајући). Сам сајт није замишљен као потпун ОДР систем који самостално решава спорове. ЕУ ОДР платформа повезује и надограђује систем националних АДР провајдера. Европска комисија је сматрала да је сврсисходније да искористи постојећу мрежу АДР провајдера (првобитно окупљену око ЕЦЦ -Нета) него да испочетка гради европски систем. Овакав приступ има сигурно има своју предност у коришћењу постојећих капацитета, али исто тако дели и недостатке тих истих капацитета са опашношћу да се непримереност поједних АДР провајдера одрази на успех ЕУ ОДР пројекта. Управо да би исправила недостатке али и хармонизовала праксу АДР провајдера диљем ЕУ, донета је паралелно и АДР Директива која поставља минималне стандарде које Државе чланице ЕУ и АДР провајдери морају да испуњавају.

Надлежност ЕУ ОДР платформе

Надлежност и употреба сајта је ограничена на одређене спорове и тип странке. ЕУ ОДР платформа се може користи само за спорове око добара и услуга које су купљене онлајн. Предвиђена је само за вођење или омогућавање спора између потрошача и трговца који су резиденти ЕУ што може бити ограничавајуће имајући у виду популарност и употребу онлајн услуга чије су матичне компаније регистроване ван ЕУ. Нагласак је стављен на спорове које би потрошачи водили против онлајн трговаца, иако је остављена могућност да се Државе чланице изјасне да ли им национално законодавство омогућава и да трговци воде поступак против потрошача. То је за сад могуће за спорове против потрошача из Белгије, Немачке, Луксембурга и Пољске.

С обзиром да је платформа релативно нова и да неке Државе чланице још нису стиге да усагласе своје национално законодавство и да дају повратне информације ЕК, на сајту стоји и упозорење и ограда од одговорности да тренутно АДР провајдери из одређених земаља нису одговарајуће регистровани, те да се потрошачима не гарантује могућност коришћења платформе против трговаца из Хрватске, Немачке, Литваније, Луксембурга, Малте, Пољске, Румуније, Словеније и Шпаније.

Овакав вид затворене заштите потрошача- резидената ЕУ не омогућава потрошачима из Србије да воде поступке против онлајн трговаца из ЕУ, нити домаћим трговцима пружа могућност да са потршачима из ЕУ брже и јефнитије реше евентуалне спорове, и на тај начин им пруже додатну заштиту.

Сам поступак није обавезан, јер сајт у случају притужбе, прослеђује трговцу притужбу потрошача а онда им нуди евентуланог прикладног АДР провајдера који би могао да посредује или одлучи у спору. Не постоји обавеза учествовања за трговце (осим ако нису везани неким националним правилима или правилима узансе). ОДР Уредбе предвиђа међутим обавезу да онлајн трговци (резиденти ЕУ) који пружају услуге потрошачима, ставе информације и линк ка ЕУ ОДР платформи како би информисали потрошаче о могућности коришћења сајта.

Успех ЕУ ОДР-а?

Прерано је да извлачимо закључке о сврсисходности и употребљивости ЕУ ОДР платформе и изабраног модела. За сад можемо само да приметимо неке чињенице које могу да имају утицај. Мишљење аутора овог текста је да успех ОДР-а уопште до данас углавном је зависио или од мандаторног карактера учешћа у поступцима (попут ИЦАНН УДРП, или у одређеним привредним секторима) или из видне потребе трговаца да омогуће поступак који би указивао да је њихов бизнис достојан поверења потрошача (ИБеј, Пејпал, ВИЗА чарџбек систем).

Један проблем који уочавамо је управо у чињеници да иако трговци на својим сајтовима стављају линк и упућују на ОДР платфрому, поступак је добровољан и није гарантован. То у пракси значи да ће трговац да процењује своју позицију пре упуштања у поступак и могуће је да ће у знатном броју случаја да одбије учешће. Такав сценарио урушава кредибилност саме ОДР платформе, када имамо у виду да потрошач који тражи начин да реши одређени проблем пронађе линк на сајту трговца ка ОДР платформи да би онда био одбијен у свом настојању да води поступак против истог трговца.

У наредним текстовима ћемо више посветити пажњу одређеним питањима битним за функционисање и успех ЕУ ОДР-а.

Душко Мартић

Истраживач у оквиру ЛАСТ-ЈД ЕМ програма (Law, Science and Technology PhD), члан Програмског савета Друштва судија Србије и мастер права Европских Интеграција.

  • linkedin