EU ODR: platforma (1)

Evropska komisija pokrenula je 15-tog februara 2016. godine, novi sajt-platformu za rešavanje sporova putem Interneta. EU ODR platforma zamišljena je kao lako dostupna početna stanica i sveobuhvatan alat koji pomaže strankama u rešavanja onlajn prekograničnih potrošačkih sporova. Pristup Evropske komisije ima svojih prednosti i mana koje ćemo analizirati u nekoliko narednih tekstova.

Razvoj ODR-a

ODR (eng. Online Dispute Resolution), odnosno rešavanje sporova na Internetu, kao koncept doživljava svojevrsni preporod. Ako prihvatimo da ODR podrazumeva vansudsko rešavanje sprova putem Interneta (za razliku od potencijalnih sudskih procesa koje bi se vodili uz pomoć Interneta i e-sudova), i prihvatimo da sam koncept ODR možemo razlikovati od tradicionalnog ADR, onda možemo i da tvrdimo da je razvoj ODR do danas na neki način pratio razvoj e-trgovine. Nakon inicijalnih ideja sredinom i drugom polovinom devedesetih, došlo je do naglog razvoja ponude odnosno pružalaca usluge ODR na tržištu početkom drugog milenija. To su prvenstveno bili startapovi u jeku dot-kom mehura, koji su i sami pratili sudbinu mnogih i gasili se preko noći u trenutku pucanja mehura. Nakon snažnog rasta ideje a onda i neuspeha velikog broja provajdera u praksi, ODR je ostao interesantna tema akademskog istraživanja.

Laki pristup i jeftinije vođenje postupaka su isticani kao prednosti ODR koje bi, smatra se, trebalo da reši bar deo problema pristupa pravdi u e-trgovini. Tradicionalni mehanizmi rešavanja sporova poput sudova i ADR, zbog troškova i potencijalnih procesnih prepreka koje iziskuju suđenja u postupcima sa inostranim elementom, nisu viđeni kao adekvatno (ili možda bolje reći praktično) rešenje. S obzirom da e-trgovina podrazumeva laku prodaju dobara i usluga klijentima širom sveta, a sami klijenti često nisu skloni razmatranjima pravnih posledica u slučaju spora (niti naročitom čitanju odredbi ugovora po pristupu klikanjem), ovakva lakoća sklapanja ugovora sa međunarodnim elementom (i prekograničnim efektom) dovela je do pravne nesigurnosti u očima klijenata/potrošača i nedostatka efektivnog pristupa pravdi u slučaju spora.

Alternativno rešavanje sporova (ADR) i njena onlajn varijanta (ODR) postaju naizgled primaljivo i logično rešenje za onlajn trgovinu, pogotovo u prekograničnim scenarijima gde je predmet spora uglavnom male vrednosti. Takođe, zbog visoke frekventnosti transakcija pojedinih onlajn trgovina i servisa, ODR je primamljiv i za trgovce koji nisu voljni da budu uvučeni u brojne postupke jer bi troškovi postupka prevazilazili vrednost dobra ili usluge, bez obzira na jurisdikciju. Sve u svemu ODR kao koncept se nametnuo kao efektivno rešenje za sporove male vrednosti (eng. low-value) a visoke učestalosti (eng. high-volume) u onlajn trgovini.

EU ODR

Imajući u vidu obećanja ODR-a u pogledu rešavanja potrošačkih sporova, kao i neka inicijalna iskustva (vredne pouke su izvučene iz neuspelog projekta EKODIR, eng. ECODIR ), Evropska Unija je maja 2013 godine, nakon brojnih konsultacija i kompromisa, konačno usvojila 2 ključna pravna akta: „ADR Direktivu“(eng. Directive 2013/11 on alternative dispute resolution for consumer disputes) i „ODR Uredbu“ (eng. Regulation 524/2013 on online dispute resolution for consumer disputes). ODR Uredba Evropske Unije predviđa u čl. 5 da Evropska komisija pokrene i upravlja ODR sajtom-platformom koja će služiti kao početna tačka u rešavanju onlajn potrošačkih sporova. Nakon godinu dana testiranja platforma je i zvanično puštena u rad 15. februara 2016. godine. Platforma je ugrađena u postojeći informacioni sistem EU i dostupna je na https://webgate.ec.europa.eu/odr/main/?event=main.home.show

Pokrenuta platforma, kako je i predviđeno Uredbom, zamišljena je kao početna tačka, mesto informisanja, sredstvo komunikacije i po potrebi besplatna alatka za elektronski menadžment predmeta (ukoliko ADR provajder ne poseduje odgovarajući). Sam sajt nije zamišljen kao potpun ODR sistem koji samostalno rešava sporove. EU ODR platforma povezuje i nadograđuje sistem nacionalnih ADR provajdera. Evropska komisija je smatrala da je svrsishodnije da iskoristi postojeću mrežu ADR provajdera (prvobitno okupljenu oko ECC -Neta) nego da ispočetka gradi evropski sistem. Ovakav pristup ima sigurno ima svoju prednost u korišćenju postojećih kapaciteta, ali isto tako deli i nedostatke tih istih kapaciteta sa opašnošću da se neprimerenost pojednih ADR provajdera odrazi na uspeh EU ODR projekta. Upravo da bi ispravila nedostatke ali i harmonizovala praksu ADR provajdera diljem EU, doneta je paralelno i ADR Direktiva koja postavlja minimalne standarde koje Države članice EU i ADR provajderi moraju da ispunjavaju.

Nadležnost EU ODR platforme

Nadležnost i upotreba sajta je ograničena na određene sporove i tip stranke. EU ODR platforma se može koristi samo za sporove oko dobara i usluga koje su kupljene onlajn. Predviđena je samo za vođenje ili omogućavanje spora između potrošača i trgovca koji su rezidenti EU što može biti ograničavajuće imajući u vidu popularnost i upotrebu onlajn usluga čije su matične kompanije registrovane van EU. Naglasak je stavljen na sporove koje bi potrošači vodili protiv onlajn trgovaca, iako je ostavljena mogućnost da se Države članice izjasne da li im nacionalno zakonodavstvo omogućava i da trgovci vode postupak protiv potrošača. To je za sad moguće za sporove protiv potrošača iz Belgije, Nemačke, Luksemburga i Poljske.

S obzirom da je platforma relativno nova i da neke Države članice još nisu stige da usaglase svoje nacionalno zakonodavstvo i da daju povratne informacije EK, na sajtu stoji i upozorenje i ograda od odgovornosti da trenutno ADR provajderi iz određenih zemalja nisu odgovarajuće registrovani, te da se potrošačima ne garantuje mogućnost korišćenja platforme protiv trgovaca iz Hrvatske, Nemačke, Litvanije, Luksemburga, Malte, Poljske, Rumunije, Slovenije i Španije.

Ovakav vid zatvorene zaštite potrošača- rezidenata EU ne omogućava potrošačima iz Srbije da vode postupke protiv onlajn trgovaca iz EU, niti domaćim trgovcima pruža mogućnost da sa potršačima iz EU brže i jefnitije reše eventualne sporove, i na taj način im pruže dodatnu zaštitu.

Sam postupak nije obavezan, jer sajt u slučaju pritužbe, prosleđuje trgovcu pritužbu potrošača a onda im nudi eventulanog prikladnog ADR provajdera koji bi mogao da posreduje ili odluči u sporu. Ne postoji obaveza učestvovanja za trgovce (osim ako nisu vezani nekim nacionalnim pravilima ili pravilima uzanse). ODR Uredbe predviđa međutim obavezu da onlajn trgovci (rezidenti EU) koji pružaju usluge potrošačima, stave informacije i link ka EU ODR platformi kako bi informisali potrošače o mogućnosti korišćenja sajta.

Uspeh EU ODR-a?

Prerano je da izvlačimo zaključke o svrsishodnosti i upotrebljivosti EU ODR platforme i izabranog modela. Za sad možemo samo da primetimo neke činjenice koje mogu da imaju uticaj. Mišljenje autora ovog teksta je da uspeh ODR-a uopšte do danas uglavnom je zavisio ili od mandatornog karaktera učešća u postupcima (poput ICANN UDRP, ili u određenim privrednim sektorima) ili iz vidne potrebe trgovaca da omoguće postupak koji bi ukazivao da je njihov biznis dostojan poverenja potrošača (IBej, Pejpal, VIZA čardžbek sistem).

Jedan problem koji uočavamo je upravo u činjenici da iako trgovci na svojim sajtovima stavljaju link i upućuju na ODR platfromu, postupak je dobrovoljan i nije garantovan. To u praksi znači da će trgovac da procenjuje svoju poziciju pre upuštanja u postupak i moguće je da će u znatnom broju slučaja da odbije učešće. Takav scenario urušava kredibilnost same ODR platforme, kada imamo u vidu da potrošač koji traži način da reši određeni problem pronađe link na sajtu trgovca ka ODR platformi da bi onda bio odbijen u svom nastojanju da vodi postupak protiv istog trgovca.

U narednim tekstovima ćemo više posvetiti pažnju određenim pitanjima bitnim za funkcionisanje i uspeh EU ODR-a.

Duško Martić

Istraživač u okviru LAST-JD EM programa (Law, Science and Technology PhD), član Programskog saveta Društva sudija Srbije i master prava Evropskih Integracija.

  • linkedin