Електронске комуникације: развој регулаторног оквира ЕУ

Електронске комуникације: развој регулаторног оквира ЕУ

Од регулације телекомуникација до регулације електронских комуникација

Од самих почетака развоја електронских комуникација, а с обзиром на њихову специфичну природу, евидентна је повезаност развоја технологије, економског развоја и развоја правне регулативе.

У складу са тим, може се рећи и да је развој регулаторног оквира Европске Уније (у даљем тексту: ЕУ) за електронске комуникације од самог почетка доследно пратио развој информационо-комуникационе технологије, као и да је био један од значајних фактора економског развој држава чланица ЕУ и саме ЕУ.

Имајући у виду специфичну повезаност ова три елемента, тј. њихову међусобну зависност и преплитање, јединствен је став да је регулисање тржишта електронских комуникација у ЕУ од изузетног значаја, те да таква регулатива представља један од важних инструмената у остваривању циљева изградње јединственог економског тржишта ЕУ и опште добробити друштва.

Од националних монопола до либерализације тржишта

Појавом телеграфа, односно телефона, дошло је и до потребе да се те нове технолошке појаве регулишу, и управо ти моменти представљају зачетак правне регулације телекомуникација.

Као једна од најзначајнијих карактеристика периода који тада почиње и траје све до осамдесетих година 20. века, је да је практично у свим државама, па и садашњим државама чланицама ЕУ, постојао пружалац телекомуникационих услуга, по правилу у државном власништву, који је имао монопол и то како на тржишту телекомуникационе инфраструктуре, тако и на тржишту пружања телекомуникационих услуга.

Вероватно један он најважнијих разлога за постојање таквих државних монопола лежи у чињеници да је пружање телекомуникационих услуга било условљено поседовањем веома сложене телекомуникационе инфраструктуре, а да је поседовање такве инфраструктуре било пак условљено значајним инвестицијама које је само држава, посредно или непосредно, могла да реализује. Осим тога, од самих почетака, област телекомуникација је била и значајан извор прихода за сваку државу, те су се оне нерадо одрицале свог монополског положаја, покушавајући да га на све начине и додатно утврде.

Међутим, почетком осамдесетих година 20. века, долази до појаве нових технологија и потребе за њиховим даљим развојем. Може се рећи да управо у том периоду постаје јасно да ”успавани” национални телекомуникациони оператори, који су као по правилу пружали и поштанске услуге, не могу да буду носиоци даљег развоја.

Овакви национални ”одликаши”, уљуљкани у благодетима које монополски положај пружа, нису били мотивисани, а често нису имали ни капацитета, за рад на технолошким иновацијама, односно за велике инвестиције у нове технологије.

Уз то, треба истаћи да су такви национални телекомуникациони монополисти, као по правилу своје услуге и инфраструктуру базирали пре свега на производима домаћих, националних индустрија, за шта није увек било рационалног оправдања, имајући у виду да су ти производи често били лошијег квалитета, више цене, па и базирани на застарелим технологијама у односу на оне које су производили неки инострани произвођачи. Све претходно је спречавало повећање ефикасности, развој технологије, смањење цена и повећање квалитета услуга, а самим тим даљи напредак и развој унутрашњег тржишта.

Са друге стране, постојање оваквих националних телекомуникационих компанија, којима је држава давала привилегије и ексклузивна права на изградњу, односно поседовање телекомуникационе инфраструктуре и пружање телекомуникационих услуга, било је противно и одредбама оснивачких уговора Европске Заједнице чији је циљ био успостављање конкуренције и отвореног, јединственог тржишта.

Либерализација тржишта и хармонизација регулативе на нивоу ЕУ

Имајући све претходно у виду, као и позитиван пример САД, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века, на нивоу ЕУ је, низом различитих активности, започет процес редефинисања политике телекомуникација, са циљем либерализације тржишта телекомуникација и хармонизације прописа који то тржиште уређују. Овај процес је почетком деведесетих година 20. века резултирао доншењем серије директива, међу којима су најзначајније:

Доношење и имплементација горе наведеног регулаторног оквира, познатог и као ”Регулаторни пакет“ из 1998. године, резултирало је потпуном либерализацијом и стварањем конкурентног тржишта телекомуникација унутар ЕУ.

Наиме, закључно са 1. јануаром 1998. године, односно у односу на Грчку, Ирску и Португал закључно са 1. јануаром 2000. године, све државе чланице ЕУ морале су да имплементирају нови регулаторни оквир и изврше либерализацију тржишта телекомуникација, што је и учињено. То је довело до повећања конкурентности на тржишту, односно до повећања броја оператора, као и до увођења нових услуга, повећања њиховог квалитета и смањења цена.

Сава Павловић

Адвокатски приправник у адвокатској канцеларији Живковић Самарџић, са праксом у областима права телекомуникација, медијског права, права оглашавања и права конкуренције.