Сања Мандарић
Самостални адвокат са праксом усмереном на породично и облигационо право и интересовањем за међународну судску праксу у области права ИКТ.
Референца
Делфи АД против Естоније, (енг. Delfi AS v. Estonia), представка бр. 64569/09, одлука је коначна од 16.06.2015
Kључне речи
Право на слободу изражавања, члан 10 Конвенције,
Чињенице
Подносилац представке је компанија, отворено акционарско друштво, која је власник интернет портала под називом „Делфи“. На овом порталу објављује се и до 330 чланака вести на дан. Осим у Естонији, компанија послује и у Летонији и Литванији.
Интернет портал је функционисао тако да је испод сваке објављене вести односно чланка, било предвиђено да читаоци могу остављати своје коментаре. Јасно су испод чланака стајале ознаке: „додајте коментар“ уз опцију да коментатор остави и своје име и евентуално адресу своје електронске поште.
Коментари су били аутоматски додавани када корисник притисне опцију „додај коментар“ без икакве интервенције на самом тексту коментара.
Притиском на опцију „прочитај коментар“ корисници портала су могли читати све раније додате коментаре на одређени текст. На неке чланке пристизало је и до 10000 коментара дневно. Коментатори углавном нису остављали своја права имена испод текста коментара, већ су користили лажна. Што се тиче контроле самих коментара, они који су садржали одређене увредљиве речи, били су аутоматски брисани. Такође, лица која су била вређана у коментарима могла су се директно обратити компанији, која би затим такве коментаре брисала.
Компанија, подносилац представке, је у „Правилима објављивања коментара“, јасно прописала да објављени садржаји не представљају мишљење или став компаније, већ сваки коментар има свог аутора који за његову садржину и одговара.
Влада Естоније је истицала, да је портал „Делфи“ познат по увредљивим садржајима, коментарима. Такође у недељнику, „Ести експрес“, објављено је писмо уредника упућено Министарству правде и Јавном тужилаштву у коме је изражена забринутост због учесталог прогона људи у јавности, нарочито путем интернет портала „Делфи“.
Јануара 2006, на порталу је објављен чланак под насловом „СЛК уништио планиран ледени пут“. Ледени путеви су јавни путеви преко замрзнутог мора који спајају копно Естоније са појединим острвима. СЛК је скраћено име компаније која пружа услугу јавног транспорта трајкетом. На поменути чланак је 24. и 25. јануара пристигло 185 коментара, од којих је двадесетак садржало претње и увреде на рачун господина Л, власника компаније СЛК.
Марта 2006, његови адвокати су тражили да се увредљиви коментари уклоне као и одштету у вредности од отприлике 32.000 Евра. За детаље о садржини коментара, погледати изворник пресуде, тачка 14. Истог дана, портал Делфи је уклонио коментаре, али је одбио да плати одштету.
Априла 2006, поднета је тужба против компаније Делфи. Пресудом из јуна 2007, одбијена је тужба компаније СЛК са образложењем да нема одговорности компаније Делфи. У пресуди се позивало на прописе о јавном информисању по којима коментари додати испод текста вести нису саставни део вести, па се не може сматрати да је коментаре испод текста објавила компанија Делфи. На ову пресуду поднета је жалба, па је пресуда укинут и предмет врађен на поновно суђење.
У поновљеном поступку, суд је пресудио другачије и одлучио у корист господина Л и компаније СЛК.
У образложењу је истакнуто да је компанија Делфи истакла упозорење да се коментари објављују без интервенције, као и да је забрањено објављивати коментаре који се противе „доброј пракси“, те ће их компанија сам уклањати. Суд је закључио да ова ограничења нису довољна и да се не може сматрати да коментари нису део објављеног текста, те да постоји и одговорност компаније Делфи за садржај коментара. Закључак је био да се слобода изражавања не може протезати и на објављене коментаре, те је господину Л досуђена накнада штете у износу од 320 Евра.
Апелациони суд је потврдио ову пресуду, одлучујући по жалби подносиоца представке, сматрајући да је компанија Делфи морала обезебедити боље механизме заштите од увредљивих коментара.
Врховни суд је такође потврдио пресуду, сматрајући да се у конкретном случају „изадавачем“ коментара, сматрају, па су самим тим и одговорни, како компанија Делфи тако и аутори коментара. На оштећеном је било да бира од кога ће тражити накнаду штете, па је тужбу поднео против компаније Делфи.
Последица доношења оваквих судских одлука била је та да је компанија Делфи лицима коју су постављала увредљиве коментаре, ускратила право да додају нове коменатре, док не провере њихову садржину и одобре их. Оформљен је тим модератора чије је посао био праћење и ишчитавање коментара.
Према јавно објављеним подацима неких 15.000 коменатара је било брисано. Свега 0.5% су били они који садржали нешто увредљиво.
Након исцрпљених свих унутрашњих правних лекова, компанија Делфи је поднела представку Европском суду за људска права, позивајући се на повреду члана 10 Конвенције, који штити слободу изражавања.
Коментар
Компанија Делфи је у својој представци истицала да јој је донетим пресудама наметнута обавеза да превентивно делује, уведе превентивну цензуру, а што угрожава право на слободу изражавања трећих лица. Због донетих пресуда компанија је морала потпуно да измени своје пословање, јер је била принуђена да прегледа сваки постављени коментар на порталу, а знало је да их буде и по 10.000. Такође, истицали су да ове обавезе нису прописане законом и да им је наметнута тзв. „негативна облигација“, забрана објављивања увредљивих коментара.
Позивали су се и на Директиву ЕУ о електронској трговини која је била имплементирана у право Естоније кроз домаћи закон (Information Society Services Act). Прихватили су да је заиста дошло до повреде угледа господина Л, али су истицали да је то одговорност аутора коментара а не компаније.
Рестрикције које су им наметнуте, крше слободу изражавања, а за то нема оправдања нити је то било неопходно у конкретном случају. Истицали су да нису имали активну улогу у објављивању коментара, већ су просто складиштили коментаре на свом серверу о чему је већ одлучивано у неким сличним предметима.
Влада је са друге стране истицала популарност портала Делфи, као и чињеницу да постоји општа обавеза за свакога да избегне проузроковање штете другом лицу. Такође указивано је да је сама компанија делимично водила рачуна о садржају коментара, тако што је неке самоиницијативно уклањала, па је тим, то требало да чини уколико се коментарима вређају друга лица. Према ставу Владе, ограничења наметнута компанији су неопходна у демократском друштву те у том смислу није било повреде чл 10 Конвенције.
Решавајући у овом случају, Европски суд за људска права је пре свега закључио да се аргументи странака суштински своде на питање улоге компаније. Да ли се компанија може сматрати „издавачем“ спорних коментара како истиче Влада или просто „складиштем“ коментара за чију садржину не одговара. Без обзира на улогу компаније, Суд је сматрао да је очигледно да је дошло до ограничења слободе изражавање, па је требало утврдити да ли је то ограничење законом било прописано и да ли је оно неопходно у демократском друштву.
Према ставу Суда, у смислу члана 10 Европске конвенције о људским правима, законом се може сматрати само онај пропис који је довољно прецизан да сваки грађанин може да га разуме, да схвати шта се од њега захтева као и да му буде јасна последица непоштовања норме. Закон не мора ићи у детаље, јер са друге стране мора бити довољно општи и прилагодљив, примењив на разне могуће ситуације, јер ниједан законодавац не може предвидети све што у пракси може искрснути.
У овом случају компанија Делфи је истицала да ниједан домаћи закон не прописује обавезу „превентивне цензуре“ трећих лица. Влада је истицала да таква обавеза проистиче из неких општих начела грађанског права и судске праксе.
Према ставу Суда, општа начела облигационог права уз судску праксу јасно предиђају одговорност издавача за објављене садржаје. Чињеница да су коментари објављени на интернету не утиче на примену ових прописа па се администратор портала може изједначити са издавачем. У складу са тим, Суд сматра да компанији Делфи, у најмању руку нису могла бити непозната ова правна начела и судска пракса, па стога закључује да су ограничења слободе изражавања била прописана домаћим законом, а како то захтева чл 10 Конвенције.
Друго питање које је Суд анализирао је питање да ли је наметнуто ограничење слободе изражавања неопходно у демократском друштву.
Суд је пошао од улоге коју штампа има у демократском друштву и њеном значају, што јој даје право и да критикује. Са друге стране слобода говора има своје границе, јер је неопходно поштовање приватности. У конкретном случају Суд је анализирао контекст у коме су спорни коментари објављени, мере које је компанија предузела као и питање одговорности самих аутора коментара.
Чланак објављен на порталу Делфи, према становишту Суда, од јавног је значаја. Сам чланак није био увредљив али се основано могло очекивати, имајући у виду тему чланка, да ће уследити и увредљиви коментари о пословању компаније СЛК. Због тога, према мишљењу Суда, подносилац представке је морао поступати опрезно и водити рачуна да избегне наношење штете другим лицима. Компанија је и сама имала механизме за уклањање увредљивих садржаја, што значи да је била свесна обавезе да спречи наношење штете другима.
Контрола и заштита коју је компанија Делфи сама предузимала, ипак није била довољна у конкретном случају.
Имајући у виду:
- увредљиву природу коментара,
- чињеницу да су постављени коментари реакција на чланак објављен од стране подносиоца представке, који професионално управља информативним порталом и то ради стицања добити,
- недовољне мере које је подносилац представке предузео да би избегао проузроковање штете другима,
Суд закључује да су одлуке домаћих судова по којима је компанија Делфи одговорна за увредљиве коментаре, биле оправдане, као и да је ограничење права подносиоца представке на слободу изражавања било сразмерно и неопходно у демократском друштву.
Сходно томе, Суд је једногласно донео одлуку да није било повреде члана 10 Конвенције.