Далеа против Француске

Далеа против Француске

Самостални адвокат са праксом усмереном на породично и облигационо право и интересовањем за међународну судску праксу у области права ИКТ.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin

референца

Далеа против Француске, (енг. Dalea v. France), представка бр. 964/07

кључне речи

право на увид, право на брисање података о личности, приватност, Шенгенски споразум, члан 6, члан 8

чињенице

Подносилац представке је држављанин Румуније. Године 1997, подносилац је тражио немачку визу ради посете, али је одбијен. Следеће године тражио је дозволу за посету Францускoj, али је његов захтев поново одбијен.

Подносилац је обавештен да су га француске власти пријавиле „Шенгенском информационом систему“ због чега је одбијен његов захтев за улазак у Француску.

Након тога, подносилац се обратио француској Националној комисији за заштиту података (фра. Commission Nationale Informatique et Libertés – CNIL) са захтевом да му се омогући увид у његове личне податке који су пријављени „Шенгенском информационом систему“, тј исправљање или брисање тих података.

Комисија је затим спровела тражене провере и указала да је поступак пред њом исцрпљен.

Подносилац је затим покренуо поступак за судско преиспитивање одлуке француске Комисије за заштиту података о личности, пред Државним саветом, који је утврдио да је подносилац добио информације о уносу података у француску шенген базу података.

 

Државни савет је закључио и да, на основу истраге коју је спровео, није могуће утврдити разлоге за укључивање подносиоца представке у базу података и да се због тога не може оценити да ли је поступање Комисије за заштиту података, тј. одбијање његовог захтева за исправљање или брисање података било незаконито.

Комисија је навела да је подносилац представке био пријављен шенгенском информационом систему на захтев француске Безбедносно-информативне агенције („ДСТ“), која је једина могла обезбедити релевантне информације које би омогућиле да Државни савет утврди да ли је захтев подносиоца представке за исправљање његових података утемељен.

Француски Државни савет је тако закључио да је, имајући у виду све доказе и списе предмета, тужба подносиоца за поништај одлуке Комисије за заштиту података била неоснована. Подносилац се затим представком обратио Суду позивајући се на повреду чланова 6 и 8 Конвенције.

коментар

Одлуке о уласку, боравку и протеривању странаца, према ставу Европског суда за људска права не потпадају под примену члана 6 § 1 Конвенције.

У складу с тим, мера спречавања подносиоца да уђе у Француску – без обзира на разлоге, последице или трајање – не спада у оквир чл 6 Конвенције.

Питање прикупљања и обраде података о личности у шенгенском информационом систему је уско повезано са регулисањем уласка и боравка странаца.

Након што су француске и немачке власти одбиле да издају визу подносиоцу, он је обавештен о укључивању у шенгенски информациони систем.

Штавише, из списа предмета произлази да је крајњи циљ подносиоца представке био да подношењем захтева Француској националној комисији за заштиту података о личности као и Државном савету, издејствује улазак у шенгенску зону и путује унутар ње.

Суд из Стразбура закључује да су поступци у питању повезани са предметом који је ван оквира члана 6 Конвенције, те да они нису имали за циљ утврђивање повреде права.

Због наведеног суд је донео закључак да је представка неприхватљива (ratione materiae).

Са друге стране, члан 8 Конвенције којим се штите приватност и породични живот као такав не гарантује право странцу улазак или боравак у одређеној земљи.

Прикупљање података о подносиоцу од стране француских власти у шенгенски информациони систем било је, према оцени Суда, у складу са законом јер је тежило легитимном циљу заштите националне безбедности.

Подносилац представке није показао како је заправо оштећен због одбијања његовог захтева да путује у земље шенгенског простора.

Мешање француских власти у право подносиоца представке на поштовање приватног живота је стога било сразмерно циљу и неопходно у демократском друштву.

Према ставу Суда, у области регулисања уласка и боравка странаца државе имају широку слободу одлучивања.

Подносилац је имао право на адекватну правну заштиту, што је и искористио, кроз обраћање Француској националној комисији за заштиту података о личности, а затим и француском Државном савету.

Суд надаље закључује, да подносиоцу није био омогућен приступ његовим подацима који се чувају у шенгенској бази података, али да та чињеница сама по себи не доказује да је мешање власти у „приватан живот“ било неоправдано.

Према оцени суда, прикупљање и обрада података о личности који се односе на подносиоца представке су били оправдани са становишта интереса националне безбедности, те је мешање француских власти у приватан живот подносиоца било сразмерно циљу и неопходно у демократском друштву.

Закључак Европског суда за људска права је да је представка и по овој тачки неприхватљива (очигледно неоснована).