Bern Larsen holding i drugi protiv Norveške

Bern Larsen holding i drugi protiv Norveške

Referenca

Bern Larsen holding i drugi protiv Norveške odluka br 24117/08, (eng. Bernh Larsen Holding AS and others v. Norway)

Ključne reči

pravo na privatnost pravnih lica, član 8 EKLJP, privatnost doma i prepiske, pristup podacima na serveru

Činjenice

Predstavku su podnele kompanije Bern Larsen holding, Kver i IOR), koje su sa još dva druga preduzeća delile server i e-mail server. Vlasnik servera je bila kompanija Kver. Na serveru su se nalazile elektronske arhive podnosilaca predstavki, uključujući informacije o zaposlenima, elektronsku poštu itd.

U martu 2004. godine, regionalne poreske vlasti Norveške su od firme Bern Larsen Holding zahtevale da poreskim inspektorima omogući pristup serverima kompanije, kao i da im dozvoli kopiranje svih podataka koji se na tim serverima nalaze.

Kompanija Bern Larsen je ovom zahtevu samo delimično izašla u susret. Predavši lozinku za pristup serveru, kompanija je ipak odbila da preda kopije svih podataka budući da je server u pitanju bio u vlasništvu druge kompanije (Kver), kao i da je sadržao podatke koji su u vlasništvu kompanije IOR.

Nakon što je firma Kver, kao vlasnik servera, također odbila da preda kopije svih podataka sa servera, poreski organi su doneli odluku da i nju obuhvate poreskom kontrolom zahtevajući od nje da dostavi sve „elektronski pohranjene podatke.“

Nakon toga, obe kompanije su pristale da poreskim inspektorima predaju podatke iz prethodnih meseci (backup tape). Istovremeno, ulažu žalbu direktoratu poreske uprave i traže povraćaj podataka okji u vreme podnošenja žalbe još nisu bili otvoreni. Inače, “backup tape” je sadržao 112316 fajlova svrstanih u 5560 foldera. Ukupno 41 gigabajt.

Kada je Kver kompanija izvestila poreske organe da ima još kompanija koje dele isti server, poreske vlasti su rešile da i te firme obuhvate kontrolom. Jedna od naknadno kontrolisanih kompanija, Increased Oil Recovery (IOR), je takođe uložila žalbu poreskoj upravi.

Juna 2004. godine, direktorat poreske uprave donosi odluku da odustane od poreske kontrole firmi Kver i IOR, ali potvrđuje da će obaviti reviziju firme Bern Larsen. U postupku kontrole koristiće se samo podaci sa servera koji pripadaju firmi Bern Larsen.

U svom zaključku Direktorat objašnjava da se prema poreskim propisima pod dokumentima podrazumevaju ne samo oni koji sadrže informacije štampane na papiru, plastici i slično, već i elektronski pohranjene informacije, odakle proizlazi obaveza firme koja je pod kontrolom da ih preda.

Kako bi se obezbedilo da budu pregledani samo relevantni podaci omogućeno je predstavnicima firme da prisustvuju pregledanju podataka.

Ova odluka potvrđena je i od strane Gradskog suda, zatim Višeg i konačno Vrhovnog suda Norveške.

Za potrebe poreske kontrole, inspektori su traku sa podacima sa servera kopirali na nekorišćen tvrdi disk.

Nakon iscrpljenih domaćih pravnih lekova, kompanije podnose predstavku Evropskom sudu za ljudska prava zbog povrede prava na privatnost.

Komentar

Iako su u pitanju pravna, a ne fizička lica, podnosioci predstavke su tvrdili da je postupanjem poreskih organa, povređeno njihovo pravo na poštovanje privatnosti, doma i prepiske iz člana 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Tvrdili su da pristup podacima u pitanju nije bio neophodan u demokratskom društvu, te da je stoga bio neopravdan u smislu člana 8 EKLJP posebno imajući u vidu da su poreske vlasti podatke iskopirale.

Istovremeno, podnosioci predstavke su tvrdili da im norveško pravosuđe nije obezbedilo adekvatne instrumente kontrole i zaštite od zloupotrebe. Značajan deo podataka čuvanih na magnetnoj traci u pitanju, sadržali su informacije bez značaja za poresku upravu. U pitanju su bili podaci o ličnosti zaposlenih.

Prema stavu podnosilaca, Vrhovni sud je, donoseći odluku, potcenio ozbiljnost mešanja u privatnost koju su izvršili poreski organi Norveške.

Vlada Norveške je osporila navode podnosilaca predstavke.

Jedno od spornih pitanja prilikom donošenja odluke, bilo je i pitanje mogu li kompanije kao pravna lica, štititi interese svojih zaposlenih, kada niko od zaposlenih nije podneo žalbu ili predstavku Sudu zbog povrede prava na privatnost. Sporno je bilo mogu li kompanije biti „žrtve“ u ovom slučaju.

Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stav da kompanije, dakle pravna lica, imaju legitiman interes da štite pravo na privatnost svojih zaposlenih, te da je predstavka u tom smislu prihvatljiva.

Zatim se postavilo pitanje tumačenja pojma “dom” jer su se podnosioci predstavke pozivali na povredu prava na privatnost doma i prepiske.

Prema stavu suda, reč “dom” koja se pojavljuje u engleskoj redakciji EKLJP, ima šire znašenje i konotaciju i obuhvata ne samo stambeni objekat već i poslovni prostor, sedište kompanije, njene prostorije, filijale.

Kompanije, podnosioci predstavke, tvrdile su i da je zaplena podataka za posledicu imala povredu prava na privatnost prepiske, jer su među podacima bile i informacije o telefonskim pozivima, privatna elektronska pošta i slično.

Kako EKLJP predviđa zaštitu prava na privatnost pod uslovom da mešanje nije bilo „opravdano“, to je i u ovom predmetu Sud morao odlučiti da li je mešanje u privatnost opravdano ili ne.

Prvo, opravdano mešanje u privatnost, podrazumeva da je pitanje zakonski regulisano u zemlji podnosioca, da postoji zakonski okvir.

U poreskom zakonu Norveške predviđeno je da nadležne vlasti od poreskih obeznika mogu tražiti da im predaju „sve relevantne podatke“, kao i da im omoguće pregled arhive i sajta. Prema mišljenju Evropskog suda za ljudska prava, ovaj zakon obuhvata i podatke u elektronskoj formi. Prema tome, Sud iz Strazbura je zaključio da u Norveškoj postoji relevantan zakonodavni okvir.

Drugo je pitanje opravdanosti mešanja.

Prema stavu Suda, ne postoji nijedan razlog da se sumnja da su poreski organi tužene države, delujući u okviru svoje slobodne procene, narušili pravičnu ravnotežu između prava podnosioca na poštovanje „doma“ i „prepiske“ i njihovog interesa u zaštiti privatnosti osoba koje rade za njih, s jedne strane, i javnog interesa da se osigura efikasnost u prikupljanju informacija koje su od značaja za poreske organe.

Zaključak Evropskog suda za ljudska prava u ovom predmetu je da nije došlo do povrede člana 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Međutim, treba istaći da ova odluka nije doneta jednoglasno, već preglasavanjem – sa pet glasova za i dva protiv.

Sanja Mandarić

Samostalni advokat sa praksom usmerenom na porodično i obligaciono pravo i interesovanjem za međunarodnu sudsku praksu u oblasti prava IKT.

  • facebook
  • googleplus
  • linkedin

2 Comments

  1. Zanimljiva tema, ali steta sto bukvalno prevodite sa – verovatno – engleskog. Tako, u srpskom nije uobicajeno reci „na magnetnoj traci U PITANJU“ („in question“ ili „fragliches Band“, ako je prevod s nemackog). Steta sto lektor ovo nije video, jer ovakve greske urusavaju celi tekst i ostavljaju gorak ukus kod citaoca. i onda Vam dzaba trud.
    Takodje, mislim da isto nije uobicajeno koristiti „tvrdi disk“. Ako ste mislisli da morate sve prevesti, onda prevedite i rec „disk“. Ali pre slanja teksta na objavu, pregledajte svoj rad i upitajte se da li „tvrdi disk“ zvuci citko i u nasem jeziku. Ipak ste pravnik po vokaciji, a pravnici bi trebalo da se pravilno izrazavju.

    Pozdrav

    sasa

    • Dragi Saša,
      hvala vam za komentar.
      Slažem se da komentarisanje sudskih presuda koje do sada nisu objavljivane na srpskom jeziku nije lak posao. Kada je u pitanju oblast prava informaciono-komunikacionih tehnologija, problem upotrebe engleskih rečeničnih konstrukcija ili konkretnih izraza naročito dolazi do izražaja. Prvi razlog je nepostojanje adekvatnih srpskih termina. Ovo autore stavlja u situaciju u kojoj sami smišljaju odgovarajući prevod. Naša praksa u ovom slučaju je da pronađemo najbolji mogući prevod i ponudimo original na engleskom jeziku, koji je linkovan na definiciju na Vikipediji, ako je to moguće. Npr. računarstvo u oblaku (eng. Cloud Computing). Međutim, postoje izrazi koje je izuzetno teško prevesti, npr. Click-thru agreement.
      U pravu ste kada kažete da bi pravnici trebalo da se pravilno izražavaju. Sa druge strane, termini kao ”tvrdi disk” nisu pravni pojmovi, već dolaze iz domena informatike. Na žalost, za neke od njih već postoji nespretan, ustaljen prevod na srpski: tvrdi disk, pretraživač interneta (ne zna se da li je u pitanju program kao Firefox ili servis kao Google.com), itd.
      Mi ćemo se u svakom slučaju truditi da poboljšamo kvalitet tekstova koje objavljujemo.
      Vama još jednom hvala!

      Đorđe

Comments are closed.