AirBnB zakon – nova faza ekonomije deljenja i njeni problemi

U prethodnom postu opisali smo kako su neke poznate kompanije, šampioni ekonomije deljenja, završile pred različitim sudovima usled tužbi predstavnika tradicionalnih profesija, koje su se osetile ugroženim nelojalnom konkurencijom.  Za očekivati je da će slični pravni sukobi da se presele i u druge jurisdikcije u kojima se nivo konkurencije približava i ugrožava ustaljene igrače na tržištu. Zakonodavci za sada uglavnom ne tretiraju posebno pitanje ekonomije deljenja. Ipak jedan izuzetak je nedavno stupio na snagu.

AirBnB zakon

San Francisko ( inače sedište AirBnB-a) se odlučio za drugačiji pristup. Nakon što ga je nadzorni odbor grada u napetom glasanju potvrdio, a gradonačelnik potpisao, stupio je na snagu akt kojim se legalizuje kratkotrajan zakup. Prethodno važeća uredba kojom se regulisao zakup, branila je kratkotrajan zakup u cilju zaštite zakupaca od nepoštenih zakupodavaca i mogućih zloupotreba. Razvoj kompanije AirBnB je značio i masovno kršenje navedenog zakona. San Francisko, uz zdušnu podršku kompanije AirBnB, je odlučio da legalizuje praksu kraktotrajnog zakupa i na taj način da regulativni primer gradovima koji putem AirBnB razvijaju lokalni turizam. Akt je vrlo brzo kolokvijalno označen kao „AirBnB zakon“.

Materijalni opseg AirBnB zakona

AirBnB zakon dozvoljava zakup boravišnog prostora (eng. Household) kojeg definiše kao prostor u kome se boravi duže od 275 dana godišnje. S tom definicijom pokriven je veliki broj ponuda kućnih boravaka na sajtu AirBnB. Neka bitna ograničenja su takođe uvedena: dozvoljeno je izdavanje samo jedne nekretnine (što se poklapa sa idejom da je boravak moguć samo na jednoj lokaciji). Ovako rešenje predstavlja problem za vlasnike-ponuđače više nepokretnosti na AirBnB sajtu. Takođe, zakup baziran na ovom aktu ograničen je na 90 dana godišnje. Interesantno je da „zakon“ ne obavezuje AirBnB da registruje svoje korisnike, već registraciju zahteva od zakupodavaca (eng. AirBnB host).

Uočeni nedostaci u primeni

Ubrzo nakon stupanja na snagu akta i po početku primene (februar 2015) uočeni su i nedostaci u primeni. Telo kome je povereno nadzor i sprovođenje ovog akta- Gradsko odelenje za planiranje( eng. City Planning Department), uočilo je i objavilo je nemogućnost sprovođenja ključnih odredaba ovog „zakona“. Po tim odredbama Gradsko odelenje za planiranje treba da:

  • Prikupi podatke o rezervacijama i boravcima od AirBnB-a ili sličnih pružalaca usluga i da ih onda uporedi sa registrovanim posetama;
  • Sprovodi zabranu od 90 dana maksimalnog boravka godišnje čije prekoračenje je jako teško dokazati;
  • Obezbedi primenu i nadzor a celokupna administracija se naplaćuje od dvogodišnje takse u iznosu od 50$ prikupljanih od registrovanih zakupodavaca (pri čemu je i dalje velik broj ilegalnih hostova).

Ovo su samo neke od objektivnih prepreka koje čine ovaj „zakon“ teškim po pitanju izvršenja i samim tim „lepo slovo na papiru“. Za očekivati je da će u skorijoj budućnosti biti predložene izmene i dopune „AirBnB zakona“.

Zaključak

Pravo pitanje se postavlja koji oblik regulacije je primeren ekonomiji deljenja. Da li je tradicionalni regulativni pristup dovoljan. Na ovom i sličnim primerima, vidimo da je sprovođenje takvih zakona vrlo problematično i da su potrebni dodatni mehanizmi izvršenja. Sam pružalac usluge, poput AirBnB u ovom slučaju, se često oslanja na samo-regulaciju putem sistema reputacije za regulisanje ponašanja korisnika unutar usluge koje pruža.To je efektivan sistem uobičajen u ekonomiji deljenja ali svakako van nadležnosti jedne države ili grada. Na koji način će tradicionalni zakonodavci da odgovore na izazove legalizacije ekonomije deljenja (ako se uopšte odluče na taj korak) će verovatno biti predmet izučavanja u narednim godinama. Za sada, iz ugla korisnika i njihove zaštite, veći akcenat se stavlja na reputaciju i poverenje samog posrednika. Sa druge strane glavnica obaveza ovog „zakona“ je prebačena na zakupodavce i slabašnu administraciju. Na neki način kompanija koja pravi najveći profit i koja je razlog legalizacije usluge koje se raširila u praksi, nosi nesrazmerno malo obaveza i odgovornosti za njeno sprovođenje. Smatramo da će dalji razvoj ekonomije deljenja iznedriti kreativnija rešenja za regulisanje aktera na tržištu.

Duško Martić

Istraživač u okviru LAST-JD EM programa (Law, Science and Technology PhD), član Programskog saveta Društva sudija Srbije i master prava Evropskih Integracija.

  • linkedin