АирБнБ закон – нова фаза економије дељења и њени проблеми

АирБнБ закон – нова фаза економије дељења и њени проблеми

Истраживач у оквиру ЛАСТ-ЈД ЕМ програма (Law, Science and Technology PhD), члан Програмског савета Друштва судија Србије и мастер права Европских Интеграција.

  • linkedin

У претходном посту описали смо како су неке познате компаније, шампиони економије дељења, завршиле пред различитим судовима услед тужби представника традиционалних професија, које су се осетиле угроженим нелојалном конкуренцијом.  За очекивати је да ће слични правни сукоби да се преселе и у друге јурисдикције у којима се ниво конкуренције приближава и угрожава устаљене играче на тржишту. Законодавци за сада углавном не третирају посебно питање економије дељења. Ипак један изузетак је недавно ступио на снагу.

АирБнБ закон

Сан Франциско ( иначе седиште АирБнБ-а) се одлучио за другачији приступ. Након што га је надзорни одбор града у напетом гласању потврдио, а градоначелник потписао, ступио је на снагу акт којим се легализује краткотрајан закуп. Претходно важећа уредба којом се регулисао закуп, бранила је краткотрајан закуп у циљу заштите закупаца од непоштених закуподаваца и могућих злоупотреба. Развој компаније АирБнБ је значио и масовно кршење наведеног закона. Сан Франциско, уз здушну подршку компаније АирБнБ, је одлучио да легализује праксу крактотрајног закупа и на тај начин да регулативни пример градовима који путем АирБнБ развијају локални туризам. Акт је врло брзо колоквијално означен као „АирБнБ закон“.

Материјални опсег АирБнБ закона

АирБнБ закон дозвољава закуп боравишног простора (енг. Household) којег дефинише као простор у коме се борави дуже од 275 дана годишње. С том дефиницијом покривен је велики број понуда кућних боравака на сајту АирБнБ. Нека битна ограничења су такође уведена: дозвољено је издавање само једне некретнине (што се поклапа са идејом да је боравак могућ само на једној локацији). Овако решење представља проблем за власнике-понуђаче више непокретности на АирБнБ сајту. Такође, закуп базиран на овом акту ограничен је на 90 дана годишње. Интересантно је да „закон“ не обавезује АирБнБ да региструје своје кориснике, већ регистрацију захтева од закуподаваца (енг. AirBnB host).

Уочени недостаци у примени

Убрзо након ступања на снагу акта и по почетку примене (фебруар 2015) уочени су и недостаци у примени. Тело коме је поверено надзор и спровођење овог акта- Градско оделење за планирање( енг. City Planning Department), уочило је и објавило је немогућност спровођења кључних одредаба овог „закона“. По тим одредбама Градско оделење за планирање треба да:

  • Прикупи податке о резервацијама и боравцима од АирБнБ-а или сличних пружалаца услуга и да их онда упореди са регистрованим посетама;
  • Спроводи забрану од 90 дана максималног боравка годишње чије прекорачење је јако тешко доказати;
  • Обезбеди примену и надзор а целокупна администрација се наплаћује од двогодишње таксе у износу од 50$ прикупљаних од регистрованих закуподаваца (при чему је и даље велик број илегалних хостова).

Ово су само неке од објективних препрека које чине овај „закон“ тешким по питању извршења и самим тим „лепо слово на папиру“. За очекивати је да ће у скоријој будућности бити предложене измене и допуне „АирБнБ закона“.

Закључак

Право питање се поставља који облик регулације је примерен економији дељења. Да ли је традиционални регулативни приступ довољан. На овом и сличним примерима, видимо да је спровођење таквих закона врло проблематично и да су потребни додатни механизми извршења. Сам пружалац услуге, попут АирБнБ у овом случају, се често ослања на само-регулацију путем система репутације за регулисање понашања корисника унутар услуге које пружа.То је ефективан систем уобичајен у економији дељења али свакако ван надлежности једне државе или града. На који начин ће традиционални законодавци да одговоре на изазове легализације економије дељења (ако се уопште одлуче на тај корак) ће вероватно бити предмет изучавања у наредним годинама. За сада, из угла корисника и њихове заштите, већи акценат се ставља на репутацију и поверење самог посредника. Са друге стране главница обавеза овог „закона“ је пребачена на закуподавце и слабашну администрацију. На неки начин компанија која прави највећи профит и која је разлог легализације услуге које се раширила у пракси, носи несразмерно мало обавеза и одговорности за њено спровођење. Сматрамо да ће даљи развој економије дељења изнедрити креативнија решења за регулисање актера на тржишту.


Објављено

у

од